DAJUĆI MALIŠANIMA PRIČU, MI IM DAJEMO SLOBODU: Mama pisac otkriva - evo zašto deci treba da čitamo bajke!

Čitanje i knjige su uvek imale posebno mesto u životu dece. Priče su oduvek imale jak uticaj na mališane, a u isto vreme su predstavljale zabavu i jednu lepu i prijatnu aktivnost. Bajke su sada, čini se, pomalo zaboravljene. Mama i pisac Ana Dragović Drljević ispričala je za Yumamu kako je nastala njena bajka Kako je Veka veštica zavolela bajke, na koji način joj je ćerkica pomogla u stvaranju, ali i kakvu vaspitnu ulogu ima njena priča. 

Velika se pažnja danas posvećuje vaspitanju dece, između ostalog i kako dete zabaviti i razvijati njegove kreativne potencijale. Ali se i velika „moranja“ stavljaju na pleća roditelja i dece, što nekada dovodi do toga da ono što bi trebalo da bude zajedničko uživanje, postane „stavka“ koju treba da odradimo. Zadatak roditelja je da detetu ponudi, učini dostupnim različite aktivnosti, da ga upozna sa muzikom, plesom, prirodom, sportom… Po mom mišljenju, čitanje i pričanje priča je takođe od vrhunskog značaja za detetov razvoj i može da osnaži vezu između roditelja i dece, doprinese da se bolje razumeju i uživaju u vremenu koje provode zajedno. Slušajući priče, deca se upoznaju sa različitim životnim situacijama, imamo priliku da ih pitamo šta misle o pročitam, šta osećaju prema likovima, šta ih je rastužilo, a šta nasmejalo; kako bi oni postupili ili završili priču. Mnoštvo je mogućnosti, ako se mi odrasli opustimo i usudimo da budemo otvoreni i radoznali u čitalačkoj avanturi, jer dete je sigurno već u toj poziciji.

Zbog čega su bajke važne za decu?

Slušanjem i čitanjem bajki deci se otvaraju vrata za stotine različitih svetova, ukazuju im se vijugavi puteljci mašte i ona se ohrabruju da smišljaju nove fantastične priče. Bajke su i tačka susreta odraslih i dece – opisujući svetove iz mašte odrasli su od davnina pokušavali da mališanima objasne svet koji ih okružuje, da nekako osvoje dečju pažnju. Bajke decu uveseljevaju, plaše i izbuđuju, a pripovedač finim tkanjem priče može da prenese poruke iz stvarnog života, života koji je neretko surov i nepravedan. Iako se danas sve glasnije govori o “ukidanju” klasičnih bajki kojima “caruju” predrasude i klišei (poput princeza koje vreme provode u čekanju princa na belom konju) mišljenja sam da sa detetom treba čitati i tradicionalne priče - one oslikavaju duh vremena, a zatim razgovarati o tome gde priča škripi i smišljati nove verzije…

Kako ste došli na ideju da pišete dečju bajku?

Ideju za svoju prvu priču za decu Kako je Veka veštica zavolela bajke dobila sam sasvim slučajno. Jednog dana moja ćerka je s nestrpljenjem čekala dolazak bake koja se kroz saobraćajnu gužvu probijala do nas s drugog kraja grada. Da nekako prekratimo vreme, u hodu sam smislila objašnjenje za bakino kašnjenje. Umesto saobraćajne gužve, u našu priču je uletela opaka Veka veštica, "od ranije poznata deci i odraslima iz strašnih priča". Ona diriguje olujnim vetrovima, pretvara ulice u reke, ledi ih potom, sikće vradžbine u stihu, čini sve što je u njenoj moći da bi sprečila baku da stigne do svoje unuke Nade i čita joj bajke. A baka? Baka se hrabro i domišljato bori sa svim smicalicama što joj ih na putu do unuke priređuje veštica. Ovo je i nežna priča o ljubavi između bake i unuke, ali i njihovom velikim srcima u koje su primile Veku i pomogle joj da reši svoj veliki zagonetni problem.

Kakva je vaspitna uloga vaše knjige za decu?

Kroz svoju bajku sam pokušala da potcrtam koliko je važno da deca shvate da u životu, kao ni u bajkama, nema isključivih dobrica i negativaca, da smo nesavršena bića i kad prihvatimo i zavolimo sebe takve kakvi smo, bićemo sposobniji da razumemo druge i njihovo ponašanje (mada ne uvek i opravdamo). U tome je istinska supermoć svakog od nas. Dakle, nit je Veka veštica stoprocentni negativac, nit je baka prava cvećka sve vreme… i biće potrebno mnogo „prašenja turova“ i zabavnih obrta da svi likovi iz priče zaborave svoje „zakucane“ uloge i kroče u – novo i uzbudljivo. Druga važna poruka je – ne stideti se svojih osećanja i naučiti da prepoznaš šta zaista osećaš. Bolna iskustva, tuga i nerazumevanje, sastavni su deo svakog životnog doba, pa i detinjstva. Kad sam bila mala najviše me pogađalo kad se odraslima požalim na nešto, a oni mi kažu To je ništa u odnosu šta te čeka. Kao da je to od ikakve pomoći… Deci treba objasniti da ne guše svoja osećanja, bilo lepa ili ružna, važno je samo da ih osveste, shvate da su prolazna i da znaju da izlaz uvek postoji. Sve njihove borbe i nedoumice značajne za njihov uzrast, a svaka pređena prepreka – podvig i mislim da je važno da detetu i verbalno i kroz postupke iskažemo podršku. Zato mi je bilo značajno da ta poruka postane deo priče, kroz razvoj odnosa između bake i Veke, veštice tananih osećanja.

Kako je vaša ćerka reagovala na priču?

Mogu sa sigurnošću da kažem da je ćerkina reakcija zaslužna što sam kasnije tog dana zapisala priču u svesku i pritom mi se javila jasna slika u glavi – da će priča biti ilustrovana i objavljena! Ćerki se veoma dopalo što smo izašle iz okvira poznatih priča i bajki, što lično njena baka izlazi na kraj sa tako neobičnim stvorenjem kao što je veštica Veka. Ta prva verzija priče je zaista ispunila svrhu, vreme je proletelo, a ćerka je radosno poskakivala čekajući šta će se desiti na kraju.

Na koji način je ona učestvovala u razvoju bajke o veštici?

Kasnije, tokom daljeg razvoja teksta i ilustracija, ćerka je bila moj savetnik i supervizor, pričale smo o tome koliko strašno bi trebalo da izgleda Veka, pokazivala sam joj skice scena i pitala je šta joj se sviđa, a šta ne i kako bi ona „zaplela“ radnju priče. Kada sam u jednom momentu isprintala listove sa tekstom i ilustracijama da vidim kako izgledaju u formi knjige, ćerka me je bez reči pažljivo posmatrala. Već u sledećem trenutku pitala me gde stoji selotejp i prazni papiri. Dala sam joj i posmatrala je bez zapitkivanja. Vidim – crta, presavija listove u knjigu i „koriči“ selotejpom. Na kraju mi je ponosno pokazala svoju slikovnicu i izdiktirala mi naslov. Obe smo bile oduševljene.

Zašto je važno da dete bude uključeno u pričanje priče i osmišljavanje novih ideja?

Dajući detetu reč u priči dajemo mu slobodu da bude svoj čovek, da se igra i mašta, da se ne usteže i ne brine o greškama. Dajemo sebi šansu da zastanemo i pažljivo oslušnemo kako dete razmišlja, kakva interesovanja ima i kako rezonuje. Ovde nema pravila, osim da se svi dobro zabavimo, da glumimo, oponašamo zvukove i smišljamo nove bajke, baš kao što to čine baka i unuka, dok veštica Veka zadovoljno čulji uši na kraju priče. Ja sam u početku naših zajedničkih čitanja bila predmet zafrkancije, jer su me čuli svi u zgradi kad počnem da čitam detetu priče, akcentujući svaki usklik ili izgovaranje vradžbine. Kasnije, moja ćerka bi opomenula supruga ako bi joj „samo“ čitao, tako da i on nije imao druge nego da počne da „izražajno“ interpretira priče. Priče su dobra podloga da dete nauči neke životne lekcije, da prouči situacije iz drugačijeg ugla, da uporedi svoje ponašanje i svojih drugara sa delanjem likova iz priče…

Koji je značaj ilustracija u dečjim knjigama? 

Verujem da je dobra ilustracija u knjigama za decu mnogo više od predstavljanja teksta, ona daje posebnu vrednost priči.Za decu je zanimljivo kad je u crtežu “skriven” neki lik ili poruka koja se čita između redova. Mi smo, na primer, u ilustracije uveli Vekinog pratioca, vragolastu lasicu, koja se ne pominje u tekstu, ali čije su reakcije na crtežu „vesnik“ obrta u priči. Boravak u prirodi tokom pandemije me je inspirisao i da Marica i ja „pozajmimo“ mnoge zanimljive životinjske drugare i ubacimo ih u bajkoliku gradsku priču: som sa monoklom, žabice ronioci, ježić, sova i više drugih ljupkih vrsta ptica koje u stopu prate i reaguju na postupke glavnih junaka.

Šta knjige znače za vašu ćerkicu i vas?

Knjige su deo svakodnevnog zajedničkog rituala – ćerka bira šta ćemo čitati ili se usvoji moj predlog, a onda nas priča odvede dalje, ko zna gde. Razgovaramo, šalimo se, glumimo ili crtamo. Koliko ćerka saznaje iz knjiga, toliko i ja učim o sebi u zajedničkom čitalačkom iskustvu. Za razliku od dece, mi odrasli imamo predubeđenja, predrasude, predefinisan ukus, zacementirane stavove – i to nas košta. Košta nas i knjiga koje smo kupili, a koje samo fenomenalno ukrašavaju police – i ništa više. Deca, s druge strane, ne trzaju na isiljeno kretivne i vrcave sadržaje, jer ih sve to emotivno ne dotiče. Još uvek se čudim kako sa lakoćom osete šta je prava emocija u tekstu, a šta je nategnuto. Ako se potrudimo da oslušnemo zašto se nešto našem detetu sviđa, možemo i mi nešto da naučimo o književnosti i životu uopšte. Sve manje grešimo u izboru literature za decu, dok smo mi ti koji se uopšte nešto pitamo. S knjigom u ruci, čarolija može da počne!

izvor: yumama