Šta je bilo sa devojčicom koju je otac odgajao kao natčoveka: Jezivo detinjstvo, terao je da radi nezamislivo

Kada je Mod rođena u novembru 1957. godine, njena porodica živela je veoma skromno. Njen biološki otac bio je običan rudar koji je jedva uspevao da sastavi kraj s krajem. Zato je ponuda bogatog Luja Didijea da se brine o devojčici u početku mogla da zvuči kao spas. Didije je Mod primio kada je imala samo šest godina.

Međutim, iza njegove ponude nije stajala samo želja da pomogne porodici. On je već imao potpuno drugačiji plan. Didije je bio opsednut idejom da ljudski potencijal nema granice. Verovao je da je moguće oblikovati osobu koja bi bila superiorna u odnosu na druge ljude – inteligentnija, snažnija i mentalno otpornija.

Njegova zamisao bila je da odgaji „idealnu osobu“, odnosno nekoga ko bi prevazišao slabosti koje je smatrao karakterističnim za obične ljude. Kasnije je Modina majka Žanin rodila devojčicu, a Didije je kupio izolovanu kuću na severu zemlje, daleko od civilizacije. Za njega to nije trebalo da bude običan porodični dom, već svojevrsna laboratorija u kojoj će dete odrastati pod njegovom potpunom kontrolom.

Njegov cilj bio je da odgaji devojku koja bi po inteligenciji i snazi nadmašila druge i postala neka vrsta „nadčoveka“. Od prvih godina života Mod je tako postala centar njegovog sveta, ali ne kao dete kome treba pružiti ljubav i sigurnost, već kao projekat koji treba oblikovati prema njegovim pravilima.

U galeriji ispod pogledajte slike sa ocem i kako izgleda kada je odrasla!

Umesto igre – učenje i obaveze

Mod nije imala uobičajeno detinjstvo. Otac joj je zabranjivao gotovo sve što je povezano sa običnim dečjim radostima. Kada je bila mala, povremeno joj je bilo dozvoljeno da luta po bašti, ali samo ako je prethodno završila sve zadatke koje je imala sa majkom. Do pete godine praktično više nije imala slobodno vreme.

Didije ju je stalno podsećao da mora da se koncentriše na svoje obaveze. Pokušavao je da otkrije njene skrivene talente, verujući da obični ljudi ne koriste ni približno sve sposobnosti koje su im date. Mod je živela u stalnom strahu da će pasti na „ispitu“ koji joj je otac neprestano postavljao.

Osećala se slabo, nespretno i glupo jer nije uspevala da bude onakva kakvom ju je on zamišljao. Samo njegovo prisustvo u njoj je izazivalo strah. Kasnije je pričala da joj je njegov pogled bio gotovo nepodnošljiv. Imala je osećaj da je jednim pogledom uspevao da prodre kroz nju i vidi sve njene slabosti.

Nije očekivala da će je majka zaštititi. Žanin je svog supruga uvek oslovljavala sa „gospodin Didije“. Istovremeno ga je i obožavala i mrzela, ali mu se gotovo nikada nije suprotstavljala i nije pokušavala da zaustavi njegove metode.

Muzika i neobične meditacije

Luj Didije iskreno je verovao da je potencijal ljudskog mozga praktično neograničen. Smatrao je da se te sposobnosti mogu razviti samo ako se čovek potpuno oslobodi uticaja spoljnog, „prljavog sveta“. Zbog toga je od Mod zahtevao potpunu izolaciju. Čak ju je naterao da obeća da nikada neće napustiti kuću, čak ni nakon njegove smrti.

Obećavao joj je veliku budućnost. Govorio joj je da bi jednog dana mogla da postane predsednica ili osoba koja će promeniti tok istorije. Na njegovo razmišljanje snažno je uticalo iskustvo iz Drugog svetskog rata. Didije je učestvovao u Pokretu otpora i pomagao u kopanju tunela kojima su Jevreji mogli da pobegnu u Belgiju.

Iz tog iskustva izvukao je sopstvenu filozofiju. Jednom je sedmogodišnjoj Mod rekao da su ljudima u koncentracionim logorima oduzimali sve, bogatstvo, lepotu, odeću i druge stvari koje su imali. Prema njegovom mišljenju, u takvim okolnostima čoveku je ostajao samo um, a muzika je bila jedan od načina da ga sačuva.

Zbog toga je muzika postala važan deo Modinog svakodnevnog života. U njen raspored uvedeni su časovi nekoliko instrumenata, sa posebnim naglaskom na valcere i simfonije. Didije sa ćerkom gotovo nikada nije normalno razgovarao. Umesto razgovora, držao joj je predavanja i izdavao naredbe.

Nije smela da govori bez dozvole. Kada bi nešto pitala, odgovarao joj je: „Govori, ako imaš nešto pametno da kažeš.“ Mod nije bila sigurna šta se od nje očekuje, pa se sve više povlačila u tišinu. Ni njena majka nije bila mnogo otvorenija. Žanin je često izbegavala direktnu komunikaciju sa ćerkom i govorila o njoj u trećem licu.

Mod je zato utehu pronašla u muzici. Naučila je da čuje svojevrsni dijalog između leve i desne ruke dok svira. Počela je da pažljivo sluša i cvrkut ptica, verujući da može da razume njihov jezik. Zvuci i melodije postali su njen način da izrazi ono što nije mogla da kaže ljudima.

U galeriji ispod pogledajte i slikeruskog čuda od deteta koje je završilo tragično!

Surove metode „kaljenja“

Didije je smatrao da su san i udobnost gubljenje dragocenog vremena. Učio je Mod da spava što je manje moguće i da hranu posmatra samo kao gorivo potrebno telu. Njena ishrana bila je izuzetno oskudna. Nikada nije probala slatkiše, jogurt, pa čak ni običan hleb. Majka je jednom u dve nedelje pekla veknu hleba, ali je Modin deo namerno stavljen na ivicu stola – tako da ga vidi, ali ne može da ga pojede.

Jedan od najtraumatičnijih događaja dogodio se kada je Didije primetio koliko se njegova ćerka plaši miševa. Umesto da joj pomogne da prevaziđe strah na bezbedan način, odlučio je da ga iskoristi kao svojevrsni trening. Zaključao ju je bosu, u pidžami, u mračnom podrumu. Od nje je zahtevao da stoji potpuno mirno i ćuti.

Mod je pokušavala da izdrži tako što bi se mentalno udaljila od situacije, pribegavajući meditaciji. Ovakvo „vežbanje“ trajalo je mesecima, a Mod je u tom periodu sve češće počela da se moli.

Ni sama kuća nije pružala osećaj sigurnosti ili udobnosti. Živeli su gotovo spartanski. Krevet je bio tvrd, prostorije hladne i bez grejanja, a tokom zime su se prozori ledili. Nije bilo tople vode, a čak ni stolice nisu imale naslone, kako dete ne bi moglo da se opusti. Sve je bilo podređeno njegovoj ideji discipline.

Mali činovi pobune

Uprkos svemu, Mod je pronalazila načine da sebi pruži makar nekoliko trenutaka slobode. Tajno od oca ponekad bi noću bežala u baštu. To su bili mali, gotovo neprimetni činovi pobune, ali su joj davali osećaj da ipak postoji nešto što pripada samo njoj.

Velika promena dogodila se kada je imala 16 godina i dobila novog učitelja muzike. On je brzo shvatio šta se događa u porodici. Insistirao je da se časovi održavaju u njegovom studiju, a kasnije je čak uspeo da ubedi Didijea da dozvoli Mod da radi u prodavnici muzičke opreme.

Tamo je upoznala Ričarda. Kada je Mod napunila 18 godina, Didije joj je dozvolio da se uda. Međutim, tražio je da mu obeća da će se vratiti posle šest meseci kako bi brinula o njemu. Mod nije održala obećanje. Napustila je život koji joj je bio nametnut i nije se vratila.

Godine ćutanja

Iako je fizički uspela da pobegne, posledice takvog detinjstva nisu nestale preko noći. Prošle su decenije pre nego što je Mod uspela da govori o onome što je preživela. Dugo je oklevala da svoju priču ispriča čak i suprugu i terapeutima. Trauma je bila toliko snažna da joj je bilo teško da je pretoči u reči.

Nakon napuštanja roditeljskog doma morala je da nauči da živi na način koji je drugim ljudima bio potpuno prirodan. Obične stvari, poput odlaska u restoran, izbora odeće ili snalaženja u gradu, za nju su predstavljale izazov.

Godine zanemarivanja ostavile su posledice i po njeno fizičko zdravlje. Do 18. godine, kako je kasnije ispričala, nikada nije bila kod zubara, zbog čega su joj zubi bili ozbiljno oštećeni.

Konačno je progovorila

Luj Didije preminuo je u 79. godini. Tek nakon njegove smrti Mod je mogla otvorenije da govori o svom detinjstvu. Prošla je kroz dugotrajan proces terapije, a zatim odlučila da se obrazuje kako bi mogla da pomogne drugim ljudima koji se bore sa traumama iz detinjstva.

Danas je Mod Žilijen psihoterapeutkinja koja pomaže ljudima da se nose sa posledicama trauma. Svoja iskustva pretočila je u memoare i jedan primerak knjige poslala majci.

Međutim, odgovor koji je dobila bio je bolan. Majka je izrazila strah od publiciteta i tvrdila da je Mod neke stvari „pogrešno razumela“. Poručila joj je da ona zna istinu i da joj je to dovoljno.

Mod je ipak odlučila da više ne ćuti. Njena priča danas predstavlja svedočanstvo o tome koliko daleko može da ode ideja da se dete „oblikuje“ prema tuđoj predstavi o savršenstvu, i koliko je teško odrasloj osobi da kasnije nauči ono što je trebalo da bude prirodan deo svakog detinjstva: da se oseća slobodno, sigurno i prihvaćeno.

BONUS VIDEO: