- Tinejdžersko distanciranje i stid pred društvom najčešće nisu znak da dete ne voli roditelja, već deo odrastanja i potrebe za privatnošću.
- Stručnjaci savetuju da ne pravite dramu, već da poštujete granice, razgovarate bez pritiska i ostanete dostupni kada dete samo poželi kontakt.
Do juče vas je dete držalo za ruku, pričalo vam sve što mu se dogodilo i jedva čekalo da provodi vreme sa vama. A onda odjednom počinje da se povlači, traži sve više privatnosti i pred društvom ne želi ni da mu priđete. Rečenica „Mama, sramotiš me“ poznata je gotovo svakom roditelju tinejdžera.
Iako ume da zaboli, ovakvo ponašanje najčešće ne znači da vas je dete prestalo voleti. Naprotiv, ono prolazi kroz važnu fazu odrastanja, pokušava da izgradi sopstveni identitet, odvoji se od roditelja i postavi granice.
Niste uradili ništa pogrešno
Prvo što roditelj treba da razume jeste da ovo nije nužno posledica nečeg što je uradio. Tinejdžer prolazi kroz velike unutrašnje promene i pokušava da pronađe odgovor na pitanje ko je on izvan porodice.
Zato odjednom mogu da mu zasmetaju stvari koje su mu ranije bile potpuno normalne, nadimak koji mu tepate, zagrljaj pred školom, šala koju napravite pred prijateljima ili samo činjenica da ga ispratite do ulaza.
Kada kaže „nemoj da me blamiraš“, često zapravo poručuje: „Želim da imam više kontrole nad svojim životom.“
U galeriji ispod pročitajte najlepše citate Duška Radovića!
Zašto mu je mišljenje društva odjednom toliko važno?
U adolescenciji mišljenje vršnjaka postaje izuzetno važno. Tinejdžeri su veoma osetljivi na to kako ih društvo vidi, pa nešto što odrasloj osobi deluje potpuno bezazleno njima može predstavljati veliki problem.
Način na koji se roditelj oblači, šta govori, kako se ponaša ili čak kojim nadimkom zove dete može postati razlog za neprijatnost. To ne znači da dete više ne ceni roditelja, već da mu je u tom periodu veoma važno da se uklopi i izgradi sopstveni društveni identitet.
Zato nije dobro svaku takvu reakciju tumačiti kao bezobrazluk ili nezahvalnost.
I roditelji imaju pravo da budu povređeni
Naravno, roditelju nije lako da čuje da je upravo on postao „sramota“ pred društvom. Posebno kada se seti koliko je dete ranije tražilo njegovu pažnju i bliskost. Ipak, stručnjaci savetuju da se povređenost ne pretvara u optuživanje. Rečenice poput „Posle svega što sam uradio za tebe, mene se stidiš?“ najčešće neće približiti dete roditelju, već će ga još više udaljiti.
Mnogo je korisnije pokazati razumevanje i prihvatiti da se odnos menja. Tinejdžeru i dalje treba roditelj, samo mu je sada potrebna drugačija vrsta bliskosti.
Kako da reagujete kada kaže: „Mama, sramotiš me“
Najvažnije je da ne pravite veliku dramu oko svake situacije. Ako dete ne želi da ga ispratite do školskog ulaza, možete ga sačekati malo dalje. Ako mu smeta zagrljaj pred društvom, sačuvajte ga za trenutak kada budete sami.
To ne znači da treba da dozvolite detetu da bude nepristojno. Granice i poštovanje i dalje moraju da postoje. Ali možete napraviti razliku između tinejdžerske potrebe za privatnošću i ponašanja koje zaista prelazi granicu.
Razgovore je često lakše voditi kod kuće i u opuštenim situacijama, bez ispitivanja i pritiska. Umesto direktnog „Šta ti je? Zašto se tako ponašaš?“, pokušajte da budete dostupni kada dete samo poželi da razgovara.
Nekada će se tinejdžer lakše otvoriti dok zajedno vozite, šetate, kuvate ili gledate nešto na televiziji nego tokom ozbiljnog razgovora licem u lice.
U galeriji ispod pročitajte citate Dejla Karnegija!
Ne pokušavajte da ga jurite za svaku informaciju
Jedna od najvećih grešaka jeste insistiranje da dete roditelju govori baš sve. Tinejdžeru je potrebna određena privatnost kako bi naučio da samostalno donosi odluke. Ako roditelj poštuje njegove male granice, veća je verovatnoća da će dete samo početi da se vraća i deli važne stvari. Zato pokušajte da budete osoba kojoj dete može da se vrati, čak i kada trenutno želi da se od vas udalji.
I zapamtite – ova faza neće trajati zauvek
Period između ranog puberteta i kasne adolescencije često je turbulentan. Dete se udaljava, testira granice i pokušava da pronađe svoje mesto među vršnjacima.
To može biti teško za roditelja, ali udaljavanje ne mora da znači gubitak bliskosti. Odnos se samo menja. Dete koje je nekada tražilo da ga držite za ruku jednog dana može ponovo želeti da razgovara sa vama – samo na drugačiji način.
Kada ipak treba obratiti pažnju
Postoji razlika između uobičajene tinejdžerske potrebe za distancom i potpunog povlačenja. Ako dete počne da izbegava ne samo roditelje već i prijatelje, izgubi interesovanje za stvari koje je ranije volelo, ima velike promene u spavanju ili ishrani, deluje stalno uznemireno, tužno ili agresivno, takvo ponašanje ne treba automatski pripisati pubertetu.
U tim situacijama važno je pokušati da razgovarate sa detetom i, ako je potrebno, potražiti savet stručnjaka. Najvažnije je da tinejdžer zna da može da se udalji, a da roditelj i dalje ostane njegovo sigurno mesto.
BONUS VIDEO:
