Na dečjim rođendanima često se mogu videti situacije u kojima jedno dete vređa drugo - gura ga, otima mu igračke ili prekida red. U takvim trenucima mnogi roditelji instinktivno reaguju tako da svoje dete vode do drugog i traže da izgovori: "Izvini" ili "Žao mi je". Naizgled pristojan i ispravan potez, ali dečji psiholozi upozoravaju da prisilna izvinjenja nisu najbolji način za učenje empatije i popravljanje odnosa među decom.
Prema rečima Lore Markam, dečjeg psihologa i autorke knjige Peaceful Parent, Happy Siblings: How to Stop the Fighting and Raise Friends for Life, prisiljavanje dece na izvinjenja može da im pošalje pogrešne poruke. Takav pristup često nije usmeren na popravljanje odnosa, nego na smanjenje nelagode roditelja u prisutnosti drugih odraslih osoba.
Markam objašnjava da izvinjenje pod pritiskom nije efikasno jer dete koje nije spremno da izrazi žaljenje iz toga neće naučiti pravu lekciju. Istraživanja na području ljudskih odnosa pokazala su da izvinjenja izrečena bez iskrene želje za pomirenjem retko dovode do pozitivnog ishoda. Isto važi i za dečje sukobe.
Takav pristup može dodatno da posrami dete, što vodi u suprotnom smeru od željenog. Posramljeno dete se ne oseća bolje i ne razvija empatiju. Umesto toga, može da postane zatvoreno, čime se otežava buduća emocionalna povezanost s drugima.
Deca često i sama osećaju da prisilna izvinjenja nisu iskrena. Neka otvoreno priznaju da ih ljuti kada ih roditelji teraju da se izvine, dok druga uočavaju kada neko drugi to čini bez stvarne namere, što dodatno produbljuje njihovu frustraciju.
Šta uraditi umesto toga
Umesto da se dete prisiljava da izgovori "Žao mi je", Markam savetuje da mu pomognete da razume šta se dogodilo i kako može da popravi situaciju. Na primer, ako je dete uzrokovalo plač drugog deteta, roditelj može da kaže: "Pogledaj, Marko plače. Hajde da vidimo kako možemo da mu pomognemo." Tako se dete podstiče na razvijanje saosećanja i preuzimanje odgovornosti.
Jednostavni postupci poput vraćanja igračke, pitanja prijatelja je li u dobro ili pružanja zagrljaja znače više od mehaničkog izvinjenja. Time dete uči da svojim postupcima može da utiče na druge i ispravi ono što je pošlo po zlu.
Roditelji koji žele da pokažu saosećanje drugom detetu mogu to da urade i bez prisile prema svom detetu. Umesto toga, mogu sopstvenim primerom da pokažu kako izgleda empatija i razumevanje, na primer: "Žao nam je što te Jovan povredio, zaboravio je da koristiti reči. Drago mi je što si sad bolje."
Pružite vreme za smirivanje
Važno je omogućiti detetu prostor da se smiri i obradi situaciju. Ako je uzrujano, možda mu je potreban trenutak da izrazi osećanja pre nego što može da razmisli o posledicama. Kod starije dece korisno je podstaći ih da sama smisle kako mogu da popravite situaciju, umesto da im se nameće gotova "kazna". Roditelj može da ponudi nekoliko ideja, ali bi konačan izbor trebalo da ostane na detetu.
Deca najbolje uče iz primera
Lora Markam naglašava da je najbolji način podučavanja dece upravo lični primer. Kada roditelj pogreši ili se udalji u odnosu s detetom, važno je da se izvini i da pokaže kako se ponovo uspostavlja bliskost i poverenje.
Upravo kroz takve trenutke deca uče pravu vrednost izvinjenja i razvijaju emocionalnu pismenost koja će im pomoći u svim odnosima tokom života.
BONUS VIDEO:
(index.hr/Yumama/Nataša Zlatković)
