Jedna mama napisala je svoje iskustvo zašto redovno čita i kontroliše šta njen sin piše na svom mobilnom telefonu u školskim Viber grupama i koliko je to uticalo na njihov odnos.

"Redovno čitam poruke na mobilnom telefonu svog 11-godišnjaka, a evo šta stručnjaci kažu o tome

Kada je moja generacija bila na pragu puberteta,, imali smo sasvim dovoljno mogućnosti za „ privatnost “. Roditelji su za ocene saznali tek na roditeljskom sastanku, tokom dana obično nisu znali gde smo tačno, imali smo priliku za neke svoje nestašluke i tajne. Ipak, najčešće su to bile tajne ljubavi, odlasci u „zabranjene” delove komšiluka, tu i tamo poneki „beg” negde gde nismo smeli da odemo. Sećam se kao danas kada smo drugarica i ja, umesto da vozimo rolere po dosadnom parku, otišli ​​ispred Mimare, gde su bile kul skejteri, iako smo imale zabranu.

Da, radili smo stvari koje, naravno, nismo smeli, ali vrhunske posledice su bila pizguljena kolena ili ljutnja komšije kome smo smetali. Sve je bilo nekako bezazleno. Mogli biste naići na natpis ugraviran u klupe koji vam se ne bi dopao ili bi vas neko pogrešno pogledao. I sve što bismo doživeli i „grešili” većina nas bi zapisala – u dnevnike. Dnevnici koje bismo vodili o svom životu i nadali se da nam niko neće čitati misli. Ali budimo iskreni, da je neko pročitao... ništa se ne bi desilo. Znamo to vrlo dobro sada kada smo roditelji.

Ne, danas nije isto

Ima jedna rečenica koja mi ne pada na pamet, a to je: „Ajde, kako smo mi nekad...“ i sve slične varijante. „Ako smo mi to mogli, zašto to danas ne mogu naša deca ili „Joj, kako smo mi, pa smo živi i zdravi!“. O ovom „zdravlju“ bi se moglo razgovarati na svakom mogućem nivou i na svaku moguću temu. Jednostavno ne mogu da podnesem da mi govore da nešto nije u redu - kao kad smo mi bili deca. Nije isto. Nažalost, nije.

Ako zanemarimo sve ostalo – tehnologija je tu da nas podseti da ništa nije kao kad smo bili deca, pubertetlije. Nismo mogli – i ne možemo – ni da zamislimo čemu su današnja deca izložena i pre puberteta. Svesna sam činjenice da mnogi roditelji to još uvek ne razumeju i odbijaju, što je pravi problem. Sajber maltretiranje je stvarno. A posledice su daleko veće i dublje od izguljenih kolena ili ljutih komšija.

Ono što se nekada dešavalo na igralištu kada bi se klinci gurali, tukli, kada bi neko nekoga šamarao ili vređao – danas se dešava virtuelno, u grupama, pred svima. Bilo bi mnogo lakše kada bi roditelji shvatili koliko je to ozbiljno i koliko je – nimalo kao pre.

U odeljenskoj Viber grupi (jer, da, školske grupe su najnormalnije, zar ne?) moje 11-godišnjakinje, prva dramatična situacija se dogodila već prošle godine, na početku 4. razreda. Bilo je suza, bilo je ružnih reči, bilo je isključenja iz grupe, bilo je intervencija nastavnika...

Od prvog trenutka sam znala za celu situaciju. Dala sam savete, smirila ga, podsetila da sve što napiše negde ostaje, pa makar se i obrisalo. Nije se mešao u tu situaciju i sve je posmatrao sa strane. Pročitala sam sve te poruke, jer od prvog dana kada je dobio mobilni zna da povremeno uzimam mobilni telefon i „češljam” sve grupe. Ako imam nešto da mu kažem, kažem; ako se na nešto naljutim, kažem to i važi i za ubuduće; ako je nešto dobro uradio, ja ga pohvalim i kažem mu šta drugi nisu dobro uradili.

Kada je kasnije te godine počela druga velika drama, još veća od prve, odmah mi je rekao. To je već bilo mnogo ozbiljnije. Čim mi je rekao o čemu se radi, zamolila sam ga da se uopšte ne meša u tu komunikaciju i srećom, poslušao me. Kasnije sam to prijavila učiteljici, a ona je obavestila one koje je trebalo. Nakon toga, učiteljica je ušla u grupu. I napravili su novu, bez nje.

Ova školska godina je tek počela, ali je već bilo drame u grupi. Izbacivanje, uključivanje, napuštanje grupe, ružne reči, promena admina... Kladim se da neki roditelji nemaju baš pojma šta se tu dešava. Moj jedanaestogodišnjak, navikao da čitam njegove poruke, pozvao me je i rekao: „Dođi, molim te, pročitaj ove poruke, opet je bura u grupi.” Takođe se pohvalio: „Samo sam ih rekao da se ne svađaju i napisao nešto, hm, inspirativno“, a onda prasnuo u smeh.

Naravno, čitanje poruka zavisi od uzrasta deteta, naravno da sa 16 neću čitati njegove poruke, ali se nadam da ćemo do tada uspostaviti neke osnovne postavke ponašanja u ovim virtuelnim grupama i da ću „utuviti“ u njegovu glave šta da rade, šta ne, i što je najvažnije – da im stavimo do znanja da je to prava komunikacija sa vršnjacima (jer ih je, zapravo, teško osvestiti i to je jedan od najvećih problema) i da sve to ostaje negde zauvek.

Mnogi će reći – pa ne dajte mu mobilni telefon. Ali to je sasvim druga tema. Ima mobilni telefon. Svi u razredu imaju. Te iste Viber grupe i isti mobilni telefon imaju veoma dobre svrhe, da se razumemo. Kao i tehnologija uopšte – ako ih koristimo na pravi način. Čak ni mi od početka nismo znali koji je 'pravi put'. Sada smo malo mudriji i stoga imamo puno pravo da to znanje prenesemo našoj deci.

Nije lako reći – da, deci treba čitati poruke u mobilnim telefonima. Već unapred znam da će biti mnogo teže sa oćerkom, koja će tek napuniti 8 godina, kada dobije mobilni. Ona već voli da krije stvari od mene. Svesna sam da imam sreće u tom pogledu sa svojim sinom, jer on je jednostavno takav. Ali ponoviću kad god - do određenog uzrasta treba im čitati poruke. I to ne tajno, nego pred decom. Da znaju da čitamo.

Evo nešto na šta sam naišla - mišljenja stručnjaka o ovoj temi."

Uzmite u obzir godine

Erika Bent, psihoterapeut, smatra da je važno pratiti poruke u takvim grupama na početku, kada tek dobiju telefon.

„Na isti način na koji će roditelji proveravati prijatelje i roditelje svoje dece pre nego što dozvole da prespavaju kod njih, razumno je učiniti isto na mobilnom“, rekla je ona. „U određenom uzrastu, 13 i više godina, potreba za nezavisnošću postaje važnija, a roditelji treba da poštuju potrebu svog tinejdžera za privatnošću.

dr. Ketrin Nobile, psiholog, se složila. „Za mlađu decu, posebno onu od dvanaest godina, roditelji će možda smatrati potrebnim da prate njihovu komunikaciju kako bi ih zaštitili od onlajn rizika kao što su onlajn zloupotreba, neprikladan sadržaj ili štetne interakcije“, kaže Nobil. „U ovoj fazi, cilj je često pružanje smernica i osiguranje njihove bezbednosti na mreži.

Loša strana čitanja poruka

Naravno da može biti i ima situacija da nije baš tako crno-belo. Za neku decu, ovo može da ošteti odnos sa detetom. Jer – ipak zadiremo u njihovu privatnost... I previše ih pratimo, pa ne mogu da grade svoju nezavisnost. Važno je uspostaviti, istakla je Nobil, „okruženje otvorenog dijaloga”, gde se moraju postaviti jasne granice. „Ohrabrivanje da podele svoje brige ili probleme sa vama pomaže u izgradnji poverenja i omogućava vođenje bez invazivnog praćenja“.

Kreiranje zdravih granica od samog početka

Ova mama ističe, "Najkorisnija i najmudrija stvar koju možemo da uradimo kada dete tek počinje da koristi telefon je da od samog početka izgradimo zdrave granice. Dakle, ako mlađe dete dobije mobilni, razumno je da roditelji imaju pristup komunikaciji koja se odvija uz pomoć mobilnog telefona, kao i svemu ostalom što se dešava na mobilnom telefonu. I ovde je ključno da dete zna da se to dešava.

Tehnologija i komunikacija uz pomoć tehnologije je nešto što nas je u nekom trenutku zateklo. Znam da mene jeste. Pa kako mislimo da decu nije? Nismo li svi bili u situaciji da je lakše poslati poruku nekog neprijatnog sadržaja nego je reći uživo? Znamo kako da to objasnimo sebi. Deca ne znaju. Ružna reč koju pišu u grupi je samo niz slova i mogu ih izbrisati. Znam da mogu da razumem takvu vrstu razmišljanja, zaista. I zato ih ionako moramo nadgledati i zato moramo da znamo šta se dešava i da ih vodimo.

Kao što ćemo kada su mali reći „Pozdravi komšiju“ ili „Ne možeš tako da pričaš sa drugarima...“, tako moramo da ih uvedemo u ovu virtuelnu komunikaciju. Jer – nije isto."

Miss7mama/Yumama/Jasna Drenovac