Kako su se gajila deca 50-ih godina u odnosu na današnju? Pranje na ruke, bez jednokratnih pelena i popuštanja

E da je toga bilo u moje vreme!” često kažu žene, gledajući bebu ili mališana koji radosno sisa svoju kesicu sa pireom u redu u supermarketu. Koliko puta ste čuli slične komentare, bilo da se odnosi na pelene za jednokratnu upotrebu, aparate za belu buku, bebi monitore ili konsultante za dojenje? Postoji mnoštvo proizvoda i usluga koji modernoj mami olakšavaju život, pa kako su majke u prošlosti prolazile bez njih?

Zadatak pranja pelena trajao je najmanje sat vremena svakog dana, a Džil, koja je imala troje dece sredinom do kasnih 1960-ih, nije imala električnu mašinu za pranje veša sve dok nije rodila treće dete. Pored pranja i čuvanja dece, ona je svakog dana pripremala doručak i kuvani ručak za svog muža, a večera je morala da bude gotova kada se uveče vrati kući.

„Nikada nije bilo dovoljno vremena da se sve uradi“, kaže ona. „Standardi domaćinstva su bili veoma visoki. Za Džil, 'moje vreme' je bilo cepanje drva za ogrev (da, dobro ste pročitali!). „Kada bi moj muž došao kući s posla, rekla bi: 'Ti okupaj decu, ja idem napolje da cepam drva', danas priča sa osmehom. „Kada imate troje mališana kod kuće po ceo dan, ništa ne može da meri koliko ste dobro majka, dok ne vidite koliko dobro cepate drva!“

Na pitanje da li su imale kvalitetnog vremena za sebe tokom ranih godina odgajanja dece, odgovor tadašnjih majki je odlučno „Ne“. Ipak, 'vreme za sebe' je neophodno za moderne mame. Ukorenjeni smo u mentalitetu brige o sebi, a redovni manikir ili pedikir, kafa s drugaricama i odlasci u teretanu postali su norma.

Poređenje i nadmetanje među mamama

Bez odlaska na kafu s drugaricama i ženskih druženja, kako su majke ostajale povezane pre 50 godina? Porodičnih druženja je bilo, ali mnogo ređe nego danas. Nije bilo stalnih grupa za kafu ili aktivnosti poput joge, i naravno društvenih medija. Iako naše umreženo doba ima svoje prednosti, nesrećni sporedni efekat je iskušenje da se poredimo i takmičimo sa drugim mamama, posebno u onlajn okruženju gde se dele samo idilične fotografije.

Ipak, čak i pre 50 godina, poređenje i nadmetanje između majki bila su problem. Džoan, koja je postala majka sredinom 1970-ih, seća se da su se druge mame hvalile prekretnicama koje su njihova deca već prešla, na primer kada su izgovorila prvu reč. „Još danas poznajem neke od tih žena i one su još uvek takmiče,“ kaže Džoan. „Sada se radi o tome kakav posao imaju njihova deca ili koliko imaju unučadi, pa je možda to samo u njihovoj prirodi.“

Manje je bilo više

Džil veruje da majke danas imaju "previše znanja", sa potencijalnim odgovorom i rešenjem zna svaki kašalj i osip na Gugl pretrazi. Pre 50 godina, deca su se strogom disciplinom podizala od kad su bili bebe.

Tadašnja uputstva za negu i odgajanje dece su uključivala stavljanje beba na strogu rutinu, hranjenje na svaka četiri sata bez izuzetaka, bez noćnog podoja. Planketova knjiga iz 1952. čak kaže: „Ljubav i glupo preterano ugađanje, loše je za odgoj dece i 'razmaziće ih' što može da bude jednako štetno za bebu kao zanemarivanje i namerna okrutnost.” Ovo je prilično drugačija poruka od današnje mantre koja ide u skladu sa 'nikada ne možete pokvariti bebu ljubavlju i pažnjom'!

Tu strogoću nije uvek bilo lako podneti. Džil razmišlja da je njenu „stalno gladnu“ ćerku trebalo hraniti svaka tri sata, „ali mi je rečeno da to treba da bude svaka četiri sata pa sam se toga držala“.

I dok je odmor u krevetu i oporavak za nove mame bili prioritet u porodilištima (mnoge žene nisu smele da ustaju iz kreveta danima), zamislite da ne možete da mazite ili hranite svoju novorođenu bebu kad god želite. Umesto toga, bebe su odvođene majci svaka četiri sata na hranjenje, a Džil se još uvek seća horora kada je ležala u krevetu slušajući novorođene bebe kako plaču i pitajući se koja je njena.

Takođe, muževi nisu imali nikakvu ulogu dok su njihove žene rađale. „Muževima je rečeno da odu i popuše cigaretu, a kada se beba rodi, bilo im je dozvoljeno da ih gledaju samo kroz prozor bolnice. Iako Džil priznaje da se mučila sa stvarima kao što je stroga četvoročasovna rutina hranjenja, ona veruje da su roditelji danas previše meki prema svojoj deci. „Bili smo antiteza roditelja helikoptera“, kaže ona. „Mi smo bili stroži prema svojoj deci, dok se čini da roditelji danas prelako popuštaju svojoj deci.

Novo doba i promene 70-ih godina

Sedamdesetih godina prošlog veka su neke od tih prilično drakonskih metoda počele da gube značaj, zahvaljujući zalaganju organizacija za dojenje i legendarnog američkog pedijatra i pisca dr Bendžamina Spoka, koji je promovisao opušteniji  i intuitivan pristup vaspitanju dece.

Međutim, nisu sve promene prihvatane. Neke majke se još živo sećaju kako su nakon što su rodila 1977. godine, imale poslednji bolnički doručak. Ipak, sve do 1980-ih, većina žena je bila u mogućnosti da ostane u bolnici najmanje 10 dana nakon porođaja, što je u potpunoj suprotnosti sa današnjim mentalitetom kratkog boravka u bolnici posle porođaja bez komplikacija.

Većina savršenih domaćica je bilo zadovoljno

Pedesete su sinonim za ideju savršenih i prilično poslušnih domaćica, pa se očekuje njihova ogorčenosti kada se prisećaju tog vremena. Veliko je iznenađenje da su većinom bile veoma zadovoljne tokom ovog perioda svog života. „Bilo je veoma zamorno, ali osim toga volela sam da budem majka svojoj maloj deci“, kaže 89-godišnja Meri. „Žao mi je muškaraca jer ne mogu da imaju bebe. Mislim da je to najlepši poklon.” „Gledajući unazad, očekivalo se da samo nastavimo dalje“, kaže 87-godišnja Ketrin. Ona dalje kaže da bi se i sada borila da postane majka. „Mladi danas imaju mnogo više pritisaka; pritisak da dobro vaspitavaju svoju decu, žongliraju kućnim obavezama i poslom i pritiscima iz spoljašnjeg sveta koje mi nismo imale.”

Pritisak i pomoć muža

Danas mnoge od nas prihvataju da majke moraju da imaju savršeno uređene domove i decu, uspešnu karijeru, srećan brak, kao i da pronađu energiju da se uklope u redovnu brigu o sebi. Pritisak koji vršimo na sebe često je najgore vrste! Takođe se suočavamo sa veoma velikim, a ponekad i nerealnim, spoljnim pritiscima.

Ipak, iako su 1950-te bile relativno stabilno vreme, majke nisu bile imune na ekstremne zahteve. U stvari, neka od iskustava koja su podelile oduzimaju dah. Kao Noren, koja je morala da pošalje svoje četvoro dece u internat kada su imala samo četiri i po godine. „U trenutku kada sam ih imala na grudima znala sam da ću ih izgubiti za nekoliko godina“, kaže ona, priznajući da još uvek oseća duboku tugu zbog toga. U međuvremenu, Meri je dobila rubeolu tokom trudnoće i rodila ćerku koja je bila 90% gluva. Obe situacije bi bile retke i 1970-ih i skoro nezapamćene danas.

Žene se slažu da je velika razlika za majke danas koliko su muškarci posvećeni svojoj deci. Ketrin primećuje da većina majki ima partnere koji imaju stvarnu ulogu u vaspitanju dece. "Oni su sa decom skoro isto koliko i majke, i to je dobra stvar." Pošto je zajedničko roditeljstvo sada norma, majke danas imaju prilike o kojima žene pre nikada ne bi ni sanjale."

Kakve razlike naše majke i bake danas moraju da vide u nama! Međutim, jednog dana ćemo biti u istoj situaciji, odmahujući glavom dok gledamo roditelje sledeće generacije. Velika je stvar i koliko su nekadašnje mame morale da nas nauče, posebno o lepoti življenja. Možda bi bilo bolje da im se obratite za savet i reči utehe i mudrosti pre nego što se obratite Guglu.

BONUS VIDEO