Autor knjige 'Svako dete je darovito': Deca uče samo onda kada se dobro osećaju

Zbog čega deca izrastaju u nezadovoljne osobe? U čemu greše roditelje, a u čemu učitelji? Pročitajte savete nemačkog neurologa Geralda Hutera.

U knjizi "Svako je dete darovito" napisali ste da deca na svet dolaze s različitim darovitostima. Stoga je vrlo nepouzdano ograničiti taj pojam samo na onu decu koja su nadarena na intelektualnom polju.

Danas posebno važnim smatramo ako neko brzo shvata, može puno toga upamtiti i dobar je u analitičkom mišljenju. Ali to nije uvek tako i verovatno neće ostati tako zauvek. Možda ćemo za 50 godina smatrati darovitom onu decu koja budu imala posebne talente na socijalnom ili emocionalnom polju.

Napominjete da kada roditelji na dete projektuju sopstvene želje i očekivanja, to znači da mu "mogu uništiti mozak tokom njegovog razvoja". Šta pozitivno utiče na neurološki razvoj?

Pozitivna, otvorena okolina, ispunjena ljubavlju i motivacijom, okolina koja inspiriše dete da hrabro istražuje svet. Naime, svako novo otkriće, svaka nova spoznaja u detetovom mozgu izaziva bujicu oduševljenja, kakvu mi odrasli gotovo da više ne možemo ni da zamislimo. To oduševljenje samima sobom i onim što se još može otkriti, najvažniji je pokretač za dalji razvoj mozga. Onaj ko svom detetu onemogućava sticanje iskustva i neprestano mu govori šta treba da radi, pretvara ga u objekat vlastitih želja i može da saseče u korenu dečiju sposobnost za oduševljenje.

Možete li detaljnije objasniti taj pojam "objekta"?

U prvim nedeljama i mesecima života dovoljno je da se dete samo nasmeši majci i ona mu odmah uzvrati osmeh. To se događa neposredno, bez ikakvog vrednovanja. 

Majka se detetu tada obraća kao subjektu. Dete ne treba nimalo da se napreže da bi dobilo takvu reakciju. To se dakle događa samo po sebi, te u detetu razvija veliku želju da korak po korak isprobava šta još može da otkrije i stvori. Ali u nekom trenutku dečije radnje prestanu da izazivaju oduševljenje kod majke, počinju čak da je nerviraju i ljute i prema pretpostavkama majke, sa tim radnjama treba prestati. To je dresura - trenutak u kom dete prvi put oseti da postaje objekat, da ne bi trebalo biti onakvo kakvo jeste, već – da bi bilo voljeno – mora da se ponaša onako kako su to zamislili roditelji. To je vrlo bolno iskustvo.

Koje su posledice, šta se u takvim slučajevima događa s ekstrovertnom, a šta sa introvertnom decom?

Ona deca koja su više ekstrovertna, ona koja su do toga trenutka imala više slobode i prostora za istraživanje, jednostavno istupaju iz te povezanosti, a u sebi će reći: "Glupa mama", a onda oni počinju druge da pretvaraju u objekte. Na taj način više neće osćati bol. 

Introvertirana deca pak samu sebe pretvaraju u objekat, oni kažu sebi: "Ja ništa ne znam, ja ništa ne vredim". To je stav koji u pubertetu neretko vodi do autodestruktivnog ponašanja, na primer bulimije.

Roditelji moraju zadržati vodeću poziciju, ali ujedno treba da detetu daju sav prostor koji mu je potreban da bi se osećalo kao subjekat.