Prema mišljenju psihologa, dete do svoje treće godine uopšte ne može da bude škrto. Ta osobina se stvara kasnije, kada dete počinje da uspostavlja odnose sa okolinom. Obično se pojavljuje samo u određenim situacijama, i to iz vrlo konkretnih razloga. Delimično i roditelji "pomažu" deci da se pretvore u cicije. Upravo silna želja da njihovo dete u svemu bude savršeno, dovodi do potpuno neočekivanih rezultata.

To je moje!


U trećoj godini, mališani počinju da pokazuju veliko zanimanje za okolinu, a mnoge stvari doživljavaju kao nerazdvojnu celinu: na primer, maminu kozmetičku torbicu (bolje ne dirati - jer se tada mama ljuti), tatin novčanik (bolje ne otvarati - tata bi mogao da viče)... Upravo u tom razdoblju, dete počinje da shvata šta znači biti vlasnik nekog predmeta. Ima svoj krevetić, sto, stolicu, igračke, odeću... Samo što odrasli iz nekog čudnog razloga ne poštuju uvek njegovo pravo da se prema svojim stvarima odnosi kako želi.


Tako dete ulazi u nepravednu borbu kako bi odbranilo svoja prava: „To je moje!“, „Ne diraj, ne dam!“. Time svima jasno želi da stavi do znanja kako je zasebna ličnost, i da su njegove stvari samo njegove. Odrasli to često doživljavaju kao škrtost, i aktivno se protiv toga bore. Dete ne razume zašto mama i tata, umesto da štite njegove interese, uzimaju pod zaštitu sina njihovih komšija. Zbog toga se oseća uvređeno i gubi u njih poverenje, jer mu se čini da njega vole manje nego ostale. 

Dete ima pravo da brani svoje vlasništvo

Na taj način se stvara začarani krug, u kojem odrasli pokušavaju da nauče dete da sopstvene stvari deli sa drugima, ali umesto toga - ono još više brani svoje vlasništvo (ni po koju cenu ne želi da se od njih rastane). Dete je ravnopravan član porodice. Ima jednaka prava kao i odrasli, pa tako treba poštovati i njegovo vlasništvo. Ne treba nagovarati mališana da deli svoje stvari sa drugima ako to ne želi. Nemoguće ga je silom naučiti dobrim stvarima. Ako budete stalno pokušavali da kontrolišete "količinu" dobrih detetovih osobina, nemojte se čuditi kada vas dočekaju bunt i agresivnost. Psiholozi smatraju da ćete odgajiti malog škrticu upravo ako nagovarate dete da bude darežljivo. Neka se ono najpre navikne na to da je vlasnik sopstvenih stvari, a vi pripazite da niko od odraslih ne ugrožava to njegovo pravo. Postepeno, dete će naučiti da daje svoje igračke drugoj deci i da se igra zajedno sa njima. Ali, do tada će morati da prođe određeno vreme!

Za svakog pomalo

Zamislite sledeću situaciju. Dete vam veselo trči u susret i kaže: "Mamice, tatice, dajte mi čokoladicu! Hoćete i vi malo?". A vi odgovarate: "Hvala, samo ti ručkaj, sad mi se ne jede". Naravno, možda vi u tom trenutku imate samo dobru nameru i ne želite da mu "otkidate" od usta. Međutim, dete će zbog takvih reakcija sledeći put zaključiti da vam ništa ne treba, pa vam više ništa neće ni nuditi. Ono ima svoj način razmišljanja i zaključivanja. Pružilo vam je mogućnost da se zasladite - odbili ste. Dakle, možda čak i ne volite čokoladu! Radije uzmite malo, tek toliko da se vidi koliko cenite njegov gest. Njega će to da razveseli, a i lepše je podeliti sa roditeljima nego jesti sam!

Otvoreno izražavanje osećanja

Deca svoja osećanja pokazuju otvoreno i bez razmišljanja. Ponekad dete ne želi sa nekim da podeli neki predmet zato što nema poverenja u tu osobu. Toj kategoriji najčešće pripada porodica. Upravo povređenost dovodi dete do zaključka da sa određenim osobama ne treba ništa deliti. Tu je, zapravo, reč o jednom obliku detetovog protesta, koji odrasli ponekad ne razumeju. Razmislite šta bi moglo da uzrokuje takvo ponašanje, a zatim na njega odreagujte. Nije isključeno da je dete samo loše raspoloženo i nije mu do dobrih dela.

Nije lako biti dobar

Ponekad dete ne razume šta roditelji od njega očekuju. Naime, odrasli nisu uvek dosledni. Juče dete nije dalo drugaru da se poigra njegovim autićem, a mama je zbog toga bila nezadovoljna. Danas je darovalo devojčici iz vrtića medu, a roditelji su se zbog toga ljutili. Kako bi dete onda moglo da se snađe u ovom složenom svetu? Za početak, trebalo bi da se roditelji dogovore šta žele od deteta, i kako će to najbezbolnije da postignu. Jasno je da su škrtost i bezgranična darežljivost dve krajnosti. Zbog toga treba pronaći zlatnu sredinu. Kada deci postavite određene granice unutar kojih je njihovo ponašanje dopušteno, takođe je potrebno da im pokažete i objasnite šta je dobro a šta loše. Ali, da bi dete poverovalo i prihvatilo vaša objašnjenja, morate sve da potkrepite vlastitim primerom. U suprotnom, dete jednostavno neće imati nikakvog razloga da sledi vaše želje i savete.

Tekst: Ivančica Tarade