KAKO SE IGRA DETE KOJE IMA AUTIZAM? Ovako se obično ponaša kada se zabavlja a ne može da se uklopi s drugima

Ređanje igračaka ili slaganje na gomile su igre u kojima uživaju često deca sa autizmom, a izazva im ekstremno uznemirenje ako drugi pokušaju da učestvuju i ometaju ih. Ovakvo ponašanje može otežati stvari roditeljima koji pokušavaju da organizuju druženja, aktivnosti za svoju decu. Čak može biti teško shvatiti kako se uopšte igrati sa svojim detetom. Evo kako izgleda igra za autističnu decu i kako im možete pomoći da razviju društvene i komunikacijske veštine pomoću određenih terapija igre, kako prenosi Very well health.

Deca sa autizmom uglavnom ne napreduju iz samostalne igre i često imaju poteškoća sa deljenjem. Oni se angažuju u aktivnostima koje služe samo u svrhu samoregulacije (upravljanja osećanjima kako bi izbegli da budu preplavljeni) ili stimulisanja sebe (tzv. „stiming“- nevoljno ponavljanje pokreta, reči, zvukova, tikovi ). Stiming opisuje ponašanja koja se ponavljaju koja pomažu u smanjenju anksioznosti, ublažavanju nelagodnosti ili izbegavanju senzornog preopterećenja.

Evo nekoliko scenarija koji roditeljima sa decom iz spektra autizma mogu zvučati poznato. Dete često:

• Stoji u dvorištu i baca lišće, pesak ili prljavštinu u vazduh iznova i iznova
• Dovršava istu slagalicu više puta na isti način
• Slaže predmete na isti način i ruši ih (i uznemiri se ako ih neko drugi sruši)
• Ređa igračke u istom redosledu iznova i iznova

Kako autistična deca odrastaju, njihove veštine se mogu poboljšati i čak mogu da nauče pravila grupne igre. Čak i tako, njihovo ponašanje se može razlikovati od ponašanja vršnjaka.

Kako izgleda igra autističnog deteta

Deca sa autizmom se igraju drugačije od druge dece. Od malih nogu, verovatno će ređati igračke, igrati se sami i ponavljati radnje. Takođe je manje verovatno da će se uključiti u igre koje zahtevaju izmišljanje, saradnju ili verbalnu komunikaciju. Mnoga neurotipična deca takođe poređaju predmete, igraju se sama ili biraju određene aktivnosti umesto izmišljanja. Razlika je u tome što su neurotipična deca generalno svesna toga kako drugi gledaju na njihovo ponašanje. Deca sa autizmom to uglavnom ne znaju.

Na primer, oni često:

• Fokusiraju se tako pažljivo na pravila da im je teško da prihvate bilo kakve promene (kao što je promena broja igrača u igri.)
• Postaju opsesivni, insistiraju na igranju kada su drugi odustali ili su skrenuli pažnju na nešto drugo.
• Fokusiraju se na određenu karakteristiku igre (kao što je fudbalska statistika), a ne na samu igru.
• S druge strane, autistična deca su verovatnije podložna paralelnoj igri ili aktivnostima sa drugima. Ovo je vrsta igre u kojoj se deca bave samostalnim aktivnostima, kao što su bojenje ili slikanje. Paralelna igra omogućava autističnom detetu veću slobodu u izboru kada će govoriti, a kada ne. Takođe omogućava roditeljima, braći i sestrama i prijateljima da se angažuju i druže dok i dalje poštuju potrebe i granice autističnog deteta.

(Yumama/J.D.)

BONUS VIDEO