Svet Emili i Džordža Olivera je srušen u trenutku kada je njihova beba preminula sa samo tri i po meseca. Dečak je izgubio život od SIDS-a ili sindroma iznenadne smrti odojčadi, što je neobjašnjiva i neočekivana smrt bebe mlađe od jedne godine, najčešće u snu.
Neutešni roditelji podelili su svoje strašno iskustvo za Mirror.co.uk.
"Arči je rođen sa 3,8 kilograma. Porodila sam se prirodnim putem, sve je prošlo veoma glatko i od početka je bilo sve u redu.
Bela je imala oko 18 meseci kada joj se brat rodio. Bila je ljubomorna, ali ga je apsolutno obožavala. Zvala ga je svojom malom bebom, volela je da ga drži i pomaže mi da ga hranim i presvlačim.
Kada se osvrnem, nije bilo ništa neobično. Arči je imao blaži kašalj koji nije prestajao nekoliko nedelja. Odvela sam ga kod lekara i oni su ga pregledali i rekli: 'Sasvim je dobro. On je jak mali čovek.'
Živimo u Londonu, u maloj kućici u Norfolku, blizu naših porodica. Otišli smo tamo prošlog juna jer je bio rođendan moje nećake, a posle smo svratili da vidimo Džordžove roditelje. Sećam se da sam im rekla da je Arči bio malo tih tog dana, ne baš kao inače srećan, ne toliko gladan kao obično.
Stigli smo kući oko 19:30 i Džordž je spremio Belu za spavanje dok sam se ja fokusirala na Arčija. Dala sam mu flašicu i stavila ga u krevetac. Zaspao je malo brže i lakše nego obično. Sišla sam dole da uradim uobičajene stvari, operem flašice, uključim mašinu za sudove, a onda sam i ja otišla u krevet. Prvih šest meseci bebe se obično bude da jedu tokom noći, pa sam delila sobu sa Arčijem. Džordž je spavao u sobi pored mene i ušao je da mi poželi laku noć.
Bilo je oko 2 sata ujutru kada se sećam da sam se probudila sa osećajem ogromnog straha i uplašenosti, onaj strah koji vas bukvalno diže iz kreveta. Nagnula sam se da brzo pogledam Arčija u njegovom krevetcu i bio je veoma hladan. Zgrabila sam ga i otišla sam u susednu sobu da zovne Džordža i vrisnula: 'Arči je mrtav'.
Sećam se da smo položili Arčija na krevet i gledali se misleći: 'Šta da radimo?' Nadate se da je to ružan san. Bela je vrištala, nije bila sigurna šta se dešava. Trebalo nam je nekoliko sekundi da pozovemo hitnu pomoć, žurili smo da pronađemo telefone. Rekli su nam da ga spustimo na pod, da mu stavimo peškir ispod glave i započnemo reanimaciju.
Džordž i ja smo naizmenično reanimirali jer sam ja brzo gubila fokus, počela bih da plačem, vrištim i paničim. Bolničari su stigli veoma brzo, jedva čekate da stigne medicinska pomoć kako bi mogli da preuzmu stvar. Oni će moći da urade pravu stvar, moći će da vrate Arčija u život.
Imali smo male epizode nade jer smo, dok smo pokušavali da ga reanimiramo videli kako mu se grudi podižu i mislili bismo da ponovo počinje da diše, a onda bismo shvatili da ipak nije.
U sobi sa mnogo ljudi, dok je Džordž pokušavao da smiri Belu i pozove roditelje, doživela sam svaku vrstu emocija koje možete da zamislite. Sećam se da sam sedela na podu sa glavom u rukama. Sedela sam napred u kolima hitne pomoći. Ljudi su pokušavali da razgovaraju sa mnom, ali nisam mogla da razumem šta govore.
Bilo je oko 4 sata ujutru. Stalno sam tražila od vozača hitne pomoći da me obavesti kako je, a on mi je samo govorio da rade sve što mogu. Stigli smo u bolnicu, gde je, činilo se, 100 članova osoblja čekalo da stignemo. Utrčala sam unutra, okrenula se, paničila i vratila se na parking dok nije izašla jedna divna medicinska sestra čija je zadatak bio da se brine o meni. Upoznala me je sa svim osobljem i uvela me u sobu sa Arčijem.
Ležao je u peleni sa, činilo se, 100 miliona aparata priključenih na njega. Sećam se da sam sedela u uglu, sklupčana kao loptica.
Odveli su me u sobu bez prozora i ušla su dva lekara, privukli su stolicu pored mene. Džordž još nije bio sa mnom, ostao je sa Belom, bila sam sama sa ovom divnom medicinskom sestrom. Lekari su rekli da su pokušavali poslednjih nekoliko sati da spasu Arčija i da nije bilo ni traga života. Tražili su moju dozvolu da isključe sve aparate za održavanje života i ja sam pristala.
Džordž je stigao i medicinska sestra nam je dala kutiju sa pramenom Arčijeve kose, uzimali su mu i otiske stopala. Onda smo mogli da se oprostimo, ali ja nisam, jer nisam mogla da prihvatim činjenicu da je umro.
Oko 8 ujutru, napustili smo bolnicu bez našeg sina. Prvih nekoliko dana osećate ogromnu krivicu, još nismo dobili rezultate obdukcije. Da li je postojala neka bolest koju je trebalo da prepoznamo? Ali kasnije smo saznali da je Arči umro od sindroma iznenadne smrti odojčadi ili SDS-a. To jednostavno nema smisla - rečeno nam je da imamo veoma zdravu bebu.
Bili smo obuzeti tugom, šokom i organizacijom - jednog trenutka imate sastanak sa mrtvozornikom, sledećeg sa pogrebnim preduzećem. Posle sahrane, svi su morali da se vrate na posao i vratili smo se kući u Londonu.
Tuga je užasna, veoma izolujuća i neverovatno usamljena. Ne želite ni sa kim da razgovarate, čak ne želite ni da napustite kuću. Postala sam deo kluba čiji deo niko ne želi da bude.
Od tada radimo na tome da ponovo pronađemo radost i sreću, pokušavajući da otkrijemo kako to izgleda. Sada je sve malo teže, nekim danima je to borba. Volela bih da imam komplet alata za preživljavanje, pristupačnu onlajn zajednicu sa pristupom i finansiranjem bilo kog oblika terapije, zbog čega smo došli na ideju za Klub gubitka bebe.
Ove godine smo pokrenuli našu Instagram zajednicu, a veb stranica će biti pokrenuta početkom 2026. godine. Ona će pružati pristup resursima i besplatnim terapeutskim uslugama. Takođe smo uspostavili premium sajt za lutriju, Bundle Club, koji Klubu gubitka bebe obezbeđuje stalni tok finansiranja (www.bundleclub.co.uk)", ispričala je majka.
BONUS VIDEO:
