Razvoj bebe: 6 najvažnijih roditeljskih zadataka

Motorni razvoj se odvija prema prirodnim zakonitostima, genetski je određen, ali je i istovremeno stimulisan nadražajima iz spoljašnje sredine. Na koji način će se beba razvijati zavisi od različitih stvari - kojim igračkama se igra, kakvo je njeno okruženje, ali i koliko su njeni roditelji aktivni i na koji način se odnose prema njoj.

Položaj na stomaku bebu priprema za puzanje jer podstiče telo na odizanje, u njemu nauči da se odupire, uspravlja i da krene napred. Održavanjem položaja postepeno uspostavlja ravnotežu, u početku će se kriviti na jednu ili drugu stranu, prevrnuće se ako je ne zadržite, ali vremenom je sve bolja da kasnije kada zauzme četvoronožni položaj, ostaje čvrsto u njemu i kada guranjem u stranu pokušate da je izvedete iz ravnoteže.

2. Stimulisanje otvaranja šaka

Sve bebe po rođenju imaju stisnute pesnice zbog prisutnog refleksa hvatanja. Kada stavite nešto na bebin dlan ona će jako stisnuti. Kako je ovo refleksna reakcija,  to ne treba raditi u prva tri meseca kako ne bi potencirali ovaj refleks koji prirodno treba da se integriše u voljni pokret. Nasuprot tome bebu treba maziti po nadlanici kako bi je stimulisali na otvaranje šake što ona spontano povremeno radi. Krajem trećeg meseca šake će biti otvorene, beba se igra svojim prstima, posmatra ih, stavlja u usta, šake se dodiruju.

3. Pravilan izbor igračaka za bebu

Igračkama se stimuliše psiho-motorni razvoj i olašava spontano sazrevanje i učenje. Pored vrteški zakačenih za ogradicu kreveca i muzičkih igračaka za uspaljivanje, bebi je u prvim mesecima  potrebna stimulacija zvečkom. Najpogodnija je “bubamara” u crveno-žutoj ili crno-beloj kombinaciji. U prvom mesecu beba je prati pogledom u stranu do 45 stepeni, u drugom i trećem do 90 stepeni da bi krajem trećeg meseca počela da je dodiruje. U četvrtom mesecu kada zvečku u obliku koluta pružimo bebi sa strane ona će je uhvatiti i privući licu, staviće i drugu ruku na nju i strpaće je u usta. Ovo je za bebu izuzetno složeno, zato je važno da joj se da zvečka određenog oblika i pruži na odgovarajući način.

4. Pomoć pri savladavanja okreta sa leđa na stomak

Kako počinje da se više interesuje za okolni prostor beba postaje aktivnija, tako da se krajem četvrtog meseca, u pokušaju da dođe do igračke, skotrlja  na stranu. U narednom mesecu pokušaji da se okrene biće sve češći što pokazuje zrelost deteta i svakako ga treba na to podsticati. Nekada postoje objektivne prepreke u vidu širokog povoja da se beba okrene sa leđa na stomak, što će negativno uticati na njen motorni razvoj. Ukoliko po savetu lekara treba da ima široki povoj, nije neophodno da to bude sve vreme. U tom slučaju pri svakom prepovijanju neko vreme ostavite bebu samo sa pelenom i stimulišite je na okretanje kako bi njime ovladala. Ukoliko ova aktivnost izostane imaće određenih poteškoća u savladavanju nekih elemenata hoda jer razvoj kretanja na stranu priprema dete za hod.

5. Ne postavljanje bebe u sedeći položaj pre vremena

Komentar ortopeda na ultrazvučnom pregledu kukova sa šest meseci koji glasi “sve je u redu beba može da sedi”, roditelji protumače da je vreme da se dete stavlja u sedeći položaj. Kukovi su u redu, što je dobro, ali to nije jedini preduslov za sedenje. U ovom uzrastu nijedna beba ne može i ne treba samostalno da sedi. Kičmeni stub još uvek ne može da održi pravilan uspravan položaj. Podizanjem nogu, dok je u ležećem položaju na leđima, beba jača sve mišiće koji će joj kasnije omogućiti stabilan sedeći položaj.

6. Obavezno korigovanje deformiteta

Tri najzastupljenija deformiteta kod beba na rođenju su problemi u razvoju kukova, tortikolis (krivi vrat) i kriva stopala. Neki od njih se vide odmah, drugi u prvim mesecima života, retko tek kasnije. Većina roditelja koji primete probleme, odlazi kod ortopeda ili fizijatra, a zatim, po njihovoj preporuci, na odgovarajuće terapije. Na žalost dobar deo njih iz raznih razloga - uticaja svojih roditelja, saveta prijatelja koji su imali isti ili sličan problem, popularnih časopisa ili nekih ličnih razloga - u nekom trenutku prestane sa terapijom. Uglavnom sa argumentima “da se dete više ne muči”, “proći će to samo od sebe”, “ispraviće se kad poraste”, “nemamo vremena da ga vodimo svakog dana na terapiju”, “daleko nam je”, “to nas puno košta”. Svi nelečeni ili nedovoljno izlečeni deformiteti ostavljaju posledice u većoj ili manjoj meri za čitav život. Nešto veće angažovanje u pravo vreme, lišiće i vas i dete mnogo ozbiljnijih problema do kojih će svakako doći kasnije.