- Sandra Jovanović prošla je kroz 14 procesa vantelesne oplodnje
- Imala je i jedan pobačaj, ali je ipak uspela da postane majka
Ove nedelje u Srbiji i Evropi obeležava se nedelja neplodnosti, a put do potomstva za mnoge parove u Srbiji je trnovit. Gotovo svako od nas poznaje u okolini barem jednu ženu koja pokušava ili je pokušavala duži vremenski period da ostane u drugom stanju. Vantelesna oplodnja mnogima je pomogla da postanu roditejlji, a osnivačica IVFE centra Sandra Jovanović jedna je od žena koje su kroz to prošle. Nakon 14. pokušaja začeća vantelesnom oplodnjom, dobila je ćerkicu Ljubicu, a svoju priču je podelila u emisiji "150 minuta" na TV Prva.
Njena ćerkica u decembru puni četiri godine.
"Ja se trudim da budem mama, kao i sve ostale mame koje su prirodno dobile bebu. Tako da Ljubica, i uvek to naglašavam ženama koje ulaze u ovu proceduru i kada dobiju bebu, svi krenu sa tim da je to tako dragoceno. Znate, kada dođe ta trudnoća i ta beba. A u suštini ta deca, ona se zaista nikako ne razlikuju od dece koja su prirodno začeta i koje nisu možda tako dugo čekana. Razlikuje se u stvari samo taj put, ali se taj put odnosi i na nas, a ne na njih. Tako da, njeno detinjstvo, njena očekivanja i sve ono kako teče, kažem, ona je jedno srećno dete, svakako. Ali je identično kao i svi. Trudim se da ne bude pod staklenim zvonom, to hoću da kažem. I mislim da u tome uspevam koliko mogu", započela je priču Sandra, koja je ispričala svoj trnovit put do bebe.
"To je jedan jako dug put, ali ukratko, 14 godina je trajala ta borba da se dobije beba, da se ostane u drugom stanju. Među ostalim, eto, vi ste me sad i podsetili na nešto što se zaista i ne zaboravlja. Bio je jedan spontani pobačaj posle desete vantelesne oplodnje, to se desilo u 11. nedelji trudnoće. To je bio jedan veliki poraz, zaista. Taman sam pomislila da sam stigla do nekog cilja koji je onako krenuo da ide. To je bio jedan takav pad, duboko, vrlo duboko, da mi je zaista trebalo i meni i suprugu
više od godinu dana da se nekako povratimo. Ja i dan-danas računam koliko bi ta beba imala sada, kakva bi bila i tako dalje. Prosto to se ne zaboravi. I to je obeležilo taj jedan period. Ali najviše je obeležio taj uspeh kasnije kada je došao. Ali su strahovi nekako ostali jer svaka negativna beta, svaki negativan nalaz, ponovo niste uspeli u vantelesnoj oplodnji, ponovo se nije došlo do trudnoće i vi ste jedan korak dalje. I to sada isto osećaju i žene koje me svakodnevno zaista kontaktiraju. I to je teška borba, više emotivno teška, psihološki teška, nego medicinski".
Sandra ističe da se pregledi nekako istrpe i da to sve prođe, ali da su "misli koje dolaze svake večeri kad legnete na spavanje, to nekako posle ne može da se zaboravi".
Ona ističe da je važno da žene znaju da je medicina dosta napredoala, te da je zaista više mogućnosti da ostvare trudnoću, čak i u nekim kasnijim godinama.
"Ja sam sebi nekako rekla do 40. godine koliko god bude puta trebalo. Ako bude trebalo 10, 15, 20 puta, dobro, stigla sam do 14. Bilo je 14 postupaka, a 16 embriotransfera, tačnije 16 puta smo vraćali embrione. Posle toga sam rekla sebi da ću na donaciju, ako donacija ne uspe, onda ću nakon toga odlučiti, možda neću imati dece, možda ću usvojiti".
Sandra je Ljubicu dobila u 39. godini, a njen savet ženama je da postave sebi neki limit, kako bi lakše prolazile kroz proces vantelesne oplodnje.
"Lakše vam je da izgurate to kada imate tako limit. Ako se prosto žena kreće u tome bezgranično, da ne zna kada je kraj ovome, bude mnogo teže, jer ne znate kada će se stvarno to završiti. Može se nikad ne završiti. I istraživanja u stvari kažu da 90% parova ne odustane nikada od borbe. Samo je pitanje načina na koji će oni dobiti dete. Ali ono što ta borba ostavi je nešto što je neopisivo zaista. I treba i kasnije naučiti da čovek živi s tim. Ja kažem, ja nisam ista osoba pre vantelesne i sada. I prosto sve te vantelesne oplodnje vas dodatno nekako pokrenu na neka razmišljanja o tome kolika je vaša snaga i da li vi to sve možete. I iznova i iznova to radite. I onda u jednom trenutku, i kada uspete, prosto ste nesvesni toga da ste uspeli. Šest meseci trebalo da prihvatim da sam uopšte u drugom stanju. Trebalo mi je šest meseci da prihvatim
kada se Ljubica rodila, da sam ja stvarno mama. Znači, to je toliko dugo bilo iščekivano i nestvarno. I zaista, ja sam sanjala o tome da sam trudna. I kad god se probudim, to je bilo veliko razočaranje. A onda kada je to bilo stvarno, prosto sam se bojala da se ne probudim iz tog sna".
Jovanovićeva ističe da je borba za potomstvo teška i da može mnogo da izmuči, te da je zato važno da postoji podrška sa svih mogućih strana.
Za početak, Sandra ističe da treba iz rečnika da izbacimo termin "veštačka oplodnja."
"Vantelesna, ali veštačka ljudima ima prizvuk toga da se nešto veštačko stvara u laboratoriji. I onda iz tog razloga kreće taj prvi mit. Aha, to je neka beba, to su oni nešto napravili u laboratoriji, to nije moje, ko zna čije i tako dalje. I to je dugo nekako bilo ukorenjeno i onda smo se godinama zaista zalagali da ta veštačka postane vantelesna, da je to samo začeće van tela. To je neki prvi mit. Drugi mit, mislim da je to mnogo važno je da vantelesna nikako nije kraći put do bebe. To nije odemo na vantelesnu oplodnju i izađemo trudni. Vantelesna ima uspeh oko 30% žive i zdrave rođene dece po embriotransferu i to je nešto što su statistički podaci Evrope i tu mi ne možemo mnogo da uradimo. Znači, važno je da se krene na vreme. Neće uspeti svako. U jednoj ordinaciji sedi deset parova, a samo troje će ostvariti trudnoću. Svako misli da je on taj od ta tri, ali u svakom slučaju moramo biti svesni tog rizika da nije uvek uspešno. Postoje različiti problemi u celoj ovoj priči, a to je da ljudi poslednju pomoć koju potraže bude pomoć lekara.
Uglavnom se prvo ode da se proba ishrana, da odemo u neki manastir, da nam neko nešto kaže kako je on ostvario trudnoću. Onda kada se stigne do lekara vrlo često se odlazi na pogrešna vrata. Lekari u domovima zdravlja mogu da budu prva stanica, ali nisu lekari koji će rešiti problem. Pa onda ide ona rečenica pa dobro, pustite se, pa desiće se, nemojte da se sekirate, a vreme ide. Posle toga se pojavite u klinici za vantelesnu oplodnju, oni vam kažu pa šta ste čekali do sada, koliko je vremena prošlo".
Jovanovićeva je pomenula i s*ermogram muškarca, ističući da mnogi muškarci to doživljavaju kao atak na svoju muškost.
"Pobogu, će neko meriti koliko sam ja muškarac. I onda to ume da bude prilično izazovno za muškarce. Žene urade sve analize, prosto ginekološke preglede, hormonske statuse, sve što treba. Jeste uradili i spe*mogram? Pa, on nije uradio. Kako nije uradio? Pa, nije još uvek. I onda se ispostavlja nažalost da je kod njega problem. Jer zaista je muška neplodnost i ženska neplodnost, tačnije problem sa spe*mogramom i problem kod žena, različiti medicinski problemi, su podjednako zastupljeni. Ali je kod nas, u Srbiji, dosta ukorenjeno da je neplodnost ženski problem, iako nije. I jednako je, da kažem, zastupljena i plus postoji ona jedna velika grupa parova koji nema nikakav problem. Znači, ne postoji medicinski problem, a do začeća ne dolazi. Tako da svi oni treba zaista što pre da pronađu i pravu informaciju i da što pre krenu u postupak da bi vantelesna bila uspešnija".
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
BONUS VIDEO:
