Moja najveća pobeda u životu se zove Lazar: Tanja Marjanac podelila dirljivu priču o VTO

Mnogo je toga što ostaje neizrečeno, bolno i što žene koje imaju poteškoće da se ostvare kao majke, svima prećute. Nekada čak i  obične reči koje im izgovaramo iz najbolje namere, mogu da seku kao mač, jer nismo ni svesni koliko je teška situacija u kojoj se nalaze. Tanja Marjanac objasnila je kako je izgledala njena borba za dete i iskustvo sa VTO:

Moj bol olakšala je Maša

“Prošla sam kroz mnogo analiza, terapija, hormonskih tretmana i hirurških intervencija. Sve to je trajalo skoro deset godina. Bilo je trenutaka kada sam se osećala potpuno slomljeno, ali nisam odustajala. Nekako u tom periodu stigla je Maša, mali maltezer, koja je i dalje sa nama već punih petnaest godina.

Ljudi su često komentarisali njeno prisustvo lošim rečenicama: 'Bolje rodi dete nego što šetaš kuče,' 'Bolje da se brineš o deci nego o kučićima,' 'Šta čekaš, vreme ti je,' 'Opusti se, doći će,' 'Nemoj da misliš,' i tako dalje. Ali, zapravo, nisu znali pravi problem i koju muku nosim. Maša je stigla u pravom trenutku, da mi pomogne, da nekako tu bitku lakše bijem. Trajalo je punish 10 godina, 8 celih procesa, mnogo intervencija, operacija, hormona.

Porodica i najbliži su mi pružali podršku, i to mi je pomoglo da izguram. Želim reći svima koji prolaze kroz slično da budu ljubazni prema sebi i drugima. Nikada ne znate kroz ko koliku muku muči. Budite uvek ljubazni."

Deset godina borbe

“Prošla sam kroz mnogo analiza, terapija, hormonskih tretmana i hirurških intervencija. Sve to je trajalo skoro deset godina. Bilo je trenutaka kada sam se osećala potpuno slomljeno, ali nisam odustajala. Porodica i najbliži su mi pružali podršku, i to mi je pomoglo da izguram. Želim reći svima koji prolaze kroz slično da budu ljubazni prema sebi i drugima. Nikada ne znate kroz šta neko prolazi. Budite hrabri, i verujte da je moguće ostvariti svoje snove."

Neuspeh za neuspehom i onda čudo

"Godine su prolazile, a kod mene ništa novo. Čudno je to kada uđete u taj vrtlog – više ne znate ni gde da idete ni šta da radite. Samo želite jedno. Sećam se tog prvog pokušaja... Prosto nisam mogla da poverujem u neuspeh. Čak sam tri puta išla da vadim betu u roku od tri dana, jer moj mozak to nije mogao da prihvati. Taj neuspeh i činjenicu da... ja nisam trudna.

Posle toga je sledilo čekanje, analiza, pa novi pokušaj. Sećam se trenutka kada sam prvi put sebi davala hormonske injekcije – ruke su mi se tresle. Već kod trećeg procesa, davala sam ih sebi kao da pijem Brufen, potpuno automatski. U jednom trenutku sam digla ruke od svega – od obilaženja klinika po Srbiji, doktora, travara i svih drugih metoda za koje sam čula.

Tada sam počela da se pripremam za odlazak u Prag. Prošlo je već pet godina mog lutanja po Srbiji, po raznim klinikama, i odlučila sam da pokušam tamo. To je bio sledeći korak u ovoj dugoj i iscrpljujućoj borbi.

Prošlo je već 5 godina mog lutanja po Srbiji po raznim klinikama, drugarica mi je preporučila da se konsultujem sa jednom doktorkom, i kao da se desila magija, ne mogu reći da sam bila ravnodušna, nikada vi ne možete da budete ravnodušni i ne možete da se opustite, koliko god vam to neko govorio, i tako sam ja odlučila, da još jednom pokušam u Srbiji. Doduše bila sam za nijansu opuštenija, nego tokom prethodnih procesa. Godine neuspelih procesa, ja sam bila isrcpljena, već sam znala da idem u Prag, neka bude šta bude.”

Sreća dolazi kad joj se najmanje nadate

“ I taj proces je bio uspešan. Od 4 embriona koja sam dobila, samo jedan je opstao, jedan ali vredan! I rodio se on - Lazar!

Još jedan pokušaj

"Nakon što se on rodio, moji snovi su se ostvarili. Ipak, želja za još dece nije nestala, nije to bilo dovoljno. Nakon kratke pauze, ponovo sam se vratila procesima, ali ovaj put sam bila malo opuštenija nego na početku. Ipak, nije bilo potpune ravnoteže. Iako sam već imala dete, želja za novim je i dalje bila ogromna. Nastavila sam sa procesima i otišla u Prag.

Tamo se desila trudnoća iz prvog pokušaja. Međutim, u 12. nedelji ta trudnoća je završena pobačajem. To sam jako teško doživela, i ne znam kome je bilo gore – meni ili Lazaru, koji je jedva čekao brata ili sestru. Nakon toga sam ponovo pokušala, još jednom, ali onda sam postavila tačku.

Trening i fizička aktivnost su me vraćali u život

“Ukupno 10 godina borbe, mnogo analiza, operacija, hormona, ono što mi je pomoglo i održalo me, koliko toliko, to je bio trening. A ta fizička aktivnost me je jako vraćala u život i mnogo mi je pomogla na tom putu, pogotovu kada ste u procesu i hormonskim terapijama, to na telo jako reaguje i začas ste sa raspoloženjem i gore i dole, i generalno posle svih tih procesa, način na koji možete da se izvučete iz tih teških stanja, da ne kažem depresije, je trening, šetnja, aktivnost, trčanje. Meni je trčanje dosta pomoglo, vratila sam se rukometu u nekim periodima, to je bio moj lek za dušu. To i vama savetujem, da izdržite, da ne odustajete, jer u ovoj borbi pobednici su oni koji nisu odustali. "

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

BONUS VIDEO