Mnoge mame iskuse bol kakav nikom poželele ne bi. Ovo je priča jedne mame koja je uspela da zatrudni u 42. godini, ali je nakon lake i lepe trudnoće doživela ono najgore - izgubila je dete.
"Majka sam dvoje dece od 18 i 19 godina. Odrasli, uspešni u školi i spremni da polete u život iz mog zagrljaja. Spremam se na taj korak jer, Bože moj, normalno je da krenu svojim putem, a srce mi obuzima tuga i strah od samoće. Desi se čudo - ostajem u drugom stanju u 42 godini zivota. Eto moje sreće!
Strah i strepnja da li ću to moći i da li sam dovoljno jaka da izguram su me opsedali. Čuđenje lekara kada kažem kolika su mi deca i koliko imam godina su bili svakodnevni. "Šta će tebi to, deca su ti velika, uživaj u životu." Ali sama pomisao da ću nekome podariti život u meni je izazivala veliku toplinu u srcu. Uporna sam i idem dalje. Sve je bilo u najboljem redu, sve kontrole, prenatalni test, svaki mesec analize krvi .Iz meseca u mesec bila sam preplašena, ali i ponosna jer uspevam.
I onda pakao.
22. juna ulazim u 8. mesec. Moja devojčica je teška 1 300 g, i da nešto krene po zlu, preživeće. Ni na kraj pameti mi nije bilo da nešto može da joj se dogodi, pre sam pomišljala da ja neću izdržati do kraja (zbog godina). Mislim u sebi: "Ne, neću misliti o lošem, sve je u redu, kreni u nabavku, sad će beba stići." Kolica, krevetac, stvari, sitnice, sve sam spremila.
24. jun, velika vrućina, 41 stepen napolju, ja u stanu, osećam se dobro kao i inače, ali ne osetim moju devojčicu. Spava ili joj je toplo, pomislih. Prošao je ceo dan, ona i dalje spava. Volela je sladoled. Kad god bih pojela sladed, ona je lupkala i prevrtala se. Pojela sam omiljeni sladoled, ali ona i dalje spava. Nema bolova, krvarenja, ničega neobičnog. Idemo do lekara da pogleda zašto je mirna. Meni ni na kraj pameti nije bilo da nešto nije u redu. Sam dolazak kod lekara, ja sam opuštena, ma sve je okej. Međutim, pregled ultrazvukom i razgoračene oči doktorke. Šok...Srce moje devojčice je stalo. Verujte, nikada i nikome u životu to ne bih poželela. Ja ne verujem. Jedan pregled, drugi, jedna doktorka, druga isto.
Istina je, moj anđeo je zaspao.
Paklena noć na ginekologiji, redom ih molim i kumim, ja ne želim da je rodim mrtvu.Pomoći nema, moraš. Pakao!
25. jun, porođaj. 9 sati je trajao. Ma nije to ništa naspram saznanja da njeno srce ne kuca. Rodila se, 1.400 g, 52 cm dugačka, prelepa devojčica i stvarno izgleda kao da spava.
Strašni dani dolaze. Oporavak, mleko, bol u duši. A ono najgore je što nema odgovora. Zašto? Šta se dogodilo? Odgovor je bio "Dešava se." To je ono što najvise boli.
Fizički sam se oporavila, ali psihički nikako. Borim se i nikako ne mogu to da prihvatim. Ljubomora na trudnice, sujeta, strašno, bol u duši kada ugledam kolica. Sve u svemu, čini mi se da je život surov. Ljudi kažu imaš dvoje, imaš za koga da živiš. Sve je to tačno, alii duša boli neizmerno. "
mama Gordana
Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.
Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.