BOLI ME ŠTO GA ROĐENI OTAC TAKO ZANEMARUJE: Iskustvo mame Dijane koja se grčevito bori da sinu pruži zdravo odrastanje

Još jedan dan prođe u neshvatanju, u objašnjavanju, u borbi koja traje skoro tri godine da sačuvam zdravlje i duh sina, ni manje ni više nego od njegovog oca. Toliko sam razočarana i umorna više od svega jer ne mogu da shvatim kako može tako da se ponaša. Zar je moguće da ne vidi kako radi jako loše stvari, čak tolike da prelaze sve granice zdravog razuma?! Otac je koji je u stanju da leži po ceo dan i gleda u TV ili mobilni, koji detetu od dve godine i sedam meseci stalno isti taj mobilni gura u ruke, da gleda crtaće ili igra igrice. Samo da se dete ne pomera ili ne čuje, da ne traži da se igra sa njim. Da nisam tu da to sprečim, radio bi tako po ceo dan. Nigde nisam videla da neko dete tako zanemaruje i ne misli na njegovo dobro.

Najteži mi je bio period kada sam morala sina da odvikavam od dojenja. Bile su već dve godine i tako sam bila ponosna što sam uspela u toj misiji, da svom detetu pružim najbolje od sebe. Morala sam polako svake noći da mu uskraćujem najveće zadovoljstvo što je sa njegovim ocem bilo neizvodivo. I ranije kada bi zaplakao preko noći i probudio ga, znao je da prigovara što ne može da spava, a vrištanje i plakanje nije bilo šanse da mirno podnese. Nisam imala više snage da ga gledam kako besni. Sreća, desilo se da je morao da ode na teren na dve nedelje i konačno smo ostali sami. Za to vreme mira uspela sam da ga odviknem od dojenja, a da moj anđeo nije ni osetio to razdvajanje, niti mu je više ikad zatrebalo. Bila sam tako ponosna na sebe, mada me još uvek boli što sam to sve morala sama. O menjanju pelena i brisanju da i ne govorim, uvek se izvlačio da mu je od toga muka i da mu se povraća.

Bez podrške voljenog muškarca, od početka mi je tako otežavao taj put da još uvek ne mogu to da shvatim. Brak sam uvek zamišljala kao sigurno utočište i srećan dom pun ljubavi. Mislila sam da ću imati svu moguću podršku muža, naročito kada sam nosila njegovo dete. Nije bilo srećnije od mene na ovom svetu. Ali moja stvarnost mi je donela brak prepun borbe, suza, očaja i razočarenja. Sada se borim protiv slatkiša i grickalica koje mu stalno nudi, jer ih i on sam jede. Protiv mobilnog telefona i igrica. Kada on, njegov otac krene da ga poljubi ili pomazi on vrišti i ne dozvoljava mu da ga dira. Udara ga svojim šakicama i govori mu da se skloni. Onda to njega ponovo naljuti i iznervira što ga dete odbija. Sve mi se čini da bi on najviše voleo da se nas dvoje palimo i gasimo poput dve lutke, kada on to poželi.

Iskustvo mame Dijane koja se grčevito bori da sinu pruži zdravo odrastanje, Foto: Shutterstock

Sve više je moj anđeo vezan za mene, samo se ljubimo i mazimo, ne želim da mu zafali nežnosti. Pokušavala sam od početka da bude što više sa ocem. Nisam od onih žena koje isključe muža iz svega. Ali uzalud je bio sav moj trud da mu dam na značaju i da ga ne zapostavljam. A trebalo bi da bude ponosan i srećan što ima tako malog, a već jako pametnog i zdravog sina, taj dar sa neba, da se trudi da mu kao pravi roditelj pruži sve samo najbolje. I ako još nema tri godine, koliko mogu štitim ga od štetnih stvari za njegov razvoj, teško je jer svaki put duša me zaboli i plače mi se što je tako. Zato što je njegov otac dobar samo ako ne skače po njemu da se igra, ako ne plače kako on kaže "zbog gluposti", da se ne budi preko noći, samo da se ne čuje i da on ne mora da se iscima. Boli me što ga tako zanemaruje. A najgore je od svega što je on ubeđen da ne greši i da je to normalno, čak se i naljuti jer ja nemam prava da mu govorim kako da se ponaša sa svojim sinom.

Zbog deteta smo izgubili onu strast i ljubav koja je bila na početku, bar on tako kaže. Da sam se i ja promenila, što meni još uvek nije jasno. Nijednog momenta nije priznao svoje greške niti krivicu.Umesto da se zajedno borimo i uživamo u njegovom odrastanju, on uporno kao da traži neki svoj stari život. Normalno da nije kao pre, niti će ikada da bude.

Sve mi se čini da bih bila srećnija i da bih sve ovo lakše podnela da sam sama. Često se divim ženama koje nemaju muža i same dižu decu jer nekada je i bolje tako, nego da strepite svaki dan hoće li on urlati na dete ili na vas zato što mu smetate. Po svemu bi rekli da me ne voli pa da je zato takav, ali on je otpočetka hteo sa mnom dete i planirali smo da ga imamo. Bio je drugačiji, ali s' vremenom je postao tako težak i naporan ili je to bila samo maska. Ni ja više ne znam dok se i dalje borim da mog anđela sačuvam od loših stvari koje mu on plasira, protiv njegove ravnodušnosti i nezainteresovanosti. Kao da u sobi imamo fikus, a ne čoveka.

Možda je i hteo na početku da bude dobar otac, ali su situacije i vreme učinili da se baš i ne snađe dobro u toj ulozi. Nije ni svako sposoban za to. Najveći je problem što niko ne može ni da predvidi kakav će da bude roditelj i kako će se to odraziti na bračni život. Nekada je i najbolje da dižemo sami decu nego da mučimo i sebe i njih u ratu sa pogrešnima. Verovatno ćemo uskoro i mi tako...

Mama Dijana

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.