Još
Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Priča naše (Yu)mame: Kako se moj prevremeno rođen sin izborio za život

Ovo je dirljiva priča o Olegu Jariću, malenom junaku koji sada zasluženo nosi svoje ime koje znači “zdrav”!

 Izvor: Foto: Privatna arhiva

Moj nemirko, kako sam ga zvala, šutirao se bez prestanka. Moj veseljko!

Planirala sam prirodan porođaj. Samo ja u bazenčiću, u toploj sobi, mirno, s ljubavlju. Planirala sam da uzmem svoje dete u naručje čim se rodi. Ko bi rekao da ću morati da čekam mesec dana da ga zagrlim. Moj mali beban je odlučio da je vreme da izađe. Da je znao šta ga čeka, tako malog od 1,6 kg, verovatno bi sačekao.

Povezane vesti

Bez ikakve pripreme, postala sam mama 24. januara u 31. nedelji trudnoće. Mama jednog nedonoščeta. Brzim porođajem u Narodnom frontu rodio se Oleg Jarić, dug samo 41 cm. Na iznenađenje svih dobio je ocenu 8 i činio se sasvim zdrav. Malena pluća su proradila odmah i nije mu trebao kiseonik. Prvi opis moje bebe bio je "nestašni mali vrabac". Bila sam tako ponosna.

Međutim, trećeg dana života poslali su ga na Institut za majku i dete i tog istog dana, oko 21 čas prvi put ga operisali. Mali zahvat, tako su rekli. Operacija je trajala 20 minuta i tada mi se činilo kao večnost. Uvrnulo se tanko crevo, ništa strašno. Kroz par dana moja bebica je odvežena na Institut za neonatologiju. Posećivali smo ga svaki dan. Rekli su nam da ima žuticu i prvi stepen krvarenja u levoj strani mozga. Nismo mnogo brinuli, ali smo 14. februara otišli da ga vdimo dva puta - kao da smo znali da se sprema nešto loše. Maleno dete je spavalo, tako mirno i sićušno.

Kada sam sutradan otišla u posetu, kao i svakog prethodnog puta, navukla sam mantil i kaljače, oprala ruke, stavila masku i ušla u njegovu sobicu. Pogledala sam u inkubatore i okrenula se nekoliko puta. Nije bio tu. Blago uspaničena potražila sam sestru. "Vase dete je sinoć prestalo da diše, poslali smo ga na drugi sprat, na intenzivnu negu" Skinula sam mantil i otrčala gore. Rekla sam sestri da želim da vidim svoju bebu, a u njenim očima, dok mi je govorila da moram da sačekam doktorku, videla sam sažaljenje. Suze su mi krenule: da li je moje dete živo?

Posle cele večnosti (ili mi je to samo tako izgledalo) došla je nepoznata doktorka i saopštila mi da je  Ogi vraćen na Intitut za majku i dete i da će mu verovatno trebati još jedna operacija. Dok sam izlazila sa Instituta, borila sam se za vazduh. Kroz glavu su mi prolazile razne mili: kako njegovom tati da kažem da izađe s posla i dođe po mene, kako da mu kažem da ne znam da li nam je dete živo, kad jedva stojim? Nekako sam ga pozvala i zajedno smo otišli do Instituta.

Povezane vesti

Oleg je bio na operacionom stolu. Čekali smo. Čekali smo. Čekali smo. Posle par sati pustili su nas da ga vidimo. Ono što smo videli nije bila naša beba. To nije bio naš mali smotuljak sreće. Bio je četiri puta veći, mašina je disala umesto njega, na sebi je imao nekoliko braunila. Po njemu su bili zalepljeni merači pritiska, otkucaja srca, saturacije.  A na stomaku zavoji. Nismo izdržali duže od par minuta s njim, nismo mogli da ga gledamo takvog. Izašli smo da sačekamo doktora, da čujemo šta se desilo.

Najnovije

Vesti

Porodica