Suprug i ja smo za sedam godina želje za bebom iscrpeli svaki atom naše snage, probali šta god smo čuli, išli na ispitivanja, pa inseminacije...

Uspešni pokušaji završavali su spontanim, pa opet inseminacije. Ježila sam se na priče: "Kad se opustiš, biće…". Meseci su leteli, a bilo je samo suza i tuge, "što svi, a ne ja…".

Ali, dao je Bog, tokom pripreme za vantelesnu - ostala sam trudna, prirodnim putem. Ležala sam skoro sve vreme i nije mi bilo teško, znala sam zašto.


Danas sam srećna, kompletna žena i majka, ali tuga sa kojom sam živela godinama ostala je duboko urezana u duši. Zato razumem i brige i čežnju svih žena koje su imale ili imaju sličan problem. Ja sam sve vreme duboko u sebi znala da ne može sve biti tako crno i sivo, mora da se nešto promeni, moram da ostanem trudna i dobijem bebu, zaslužila sam to. I zato mi danas nije teško ako ne spavam dve noći zaredom jer mom bepcu izlaze zubići. I ništa mi nije teško, jer neke stvari nemaju cenu, a neke borbe su bezuslovne...