- Roditelji često vole da ističu i prepričavaju deci kako su oni imali teže detinjstvo, kako su se u nečemu mučili i bili žrtve na neki način.
- Psihološkinja tvrdi da takav narativ može da šteti deci i da čak spada u emocionalno zlostavljanje.
Koliko puta ste kao dete slušali od roditelja, baka i deka njihove teške priče o detinjstvu? O tome kako su pešačili po zimi do škole, kako nisu imali dovoljno novca da redovno jedu ili možda kako su od malih nogu morali da rade... Sve te priče stariji uglavnom pričaju deci želeći da im ukažu na to koliko su danas mališani blagosloveni daleko boljim uslovima tokom odrastanja, ali iako ovakve priče prenose dobru poruku, čini se da nisu baš dobre po decu.
Naime, stručnjaci kažu da su ovi jednostani narativi o žrtvama štetni po decu. Klinički psiholog dr Samanta Rodman Vajten za YourTango ističe da su mnogi njeni klijenti sa kojima radi, a koji su skloni da preterano ugađaju drugima, koji gotovo da imaju fobiju od toga da bi svojim ponašanjem mogli da uznemire druge, često imali detinjstva u kojima su ih jedan ili oba roditelja preplavljivala svojom tugom.
Drugim rečima, roditelji su im prepričavali priče u kojima se istaknuto pojavljuju kao nezaslužene žrtve i očekuju da će dete biti tužno i ljuto u njihovo ime.
Primeri ovih priča uključuju:
- Načine na koje je jedan roditelj povređivao drugog (bez obzira da li su roditelji još uvek zajedno; ovo može dovesti do otuđenja od roditelja)
- Načine na koje su roditelji bili zlostavljani od strane svojih roditelja (fizički, emocionalno)
- Veliko razočaranje u životu roditelja (nikada nisu stekli obrazovanje, prekomerna težina, siromaštvo)
Kada je dete, posebno visoko osetljivo dete, iznova i iznova izloženo istim pričama, ispričanim istim slomljenim, mučeničkim tonom, ono postaje hiperfokusirano na tugu i počinje da vidi svet kao tužno, opasno, nepravedno mesto. Ako se ove priče, kao što se često dešava, naslažu preko osnovnog nivoa negativnosti i depresije u domu, to dodatno povećava šanse deteta da postane depresivno i/ili anksiozno i kao dete, a kasnije i kao odrasla osoba, piše psihološkinja.
Štaviše, ona ističe da je primoravanje deteta da stalno sluša tužne priče svojih roditelja - emocionalno zlostavljanje.
"Kao psiholog, čvrsto verujem da deca treba da budu izložena svim vrstama tema za razgovor. Politika, životna istorija roditelja... Ništa ili vrlo malo toga treba potpuno da bude isključeno. Međutim, ton razgovora sa decom mora biti objektivan, smiren i da uključuje neku vrstu učenja ili pozitivne pouke. Tužne priče koje narcisoidni, depresivni i roditelji sa graničnim poremećajem (GPD) pričaju svojoj deci ne sadrže nikakve pozitivne poruke i pričaju se sa podsvesnom svrhom da se dete oseća loše zbog njih i da im stoga bude lojalno kako bi im na neki način nadomestilo taj težak život".
Ona ističe da je to strašan teret za dete.
"Mnogi ljudi u profesijama negovatelja, a govorim iz ličnog iskustva, bili su izloženi ekstremnoj i stalnoj bračnoj disfunkciji, roditeljskoj depresiji i nedostatku granica između roditelja i deteta. Ova deca uče da je svet užasno mesto gde su ljudi stalno žrtve. Kao deca, često pokušavaju da razvesele svoje roditelje, ali roditelji ostaju zaglavljeni u prošlosti, prepričavajući iste tužne priče istim beznadežnim tonom. Kasnije u životu, ova deca biraju karijere u kojima mogu da postignu ono što nikada ne bi mogli sa svojim roditeljima: da zapravo učine ljude srećnijim".
S druge strane, psihološkinja ističe da rešenje nije ni u tome da roditelji skrivaju od dece svaku negativnu misao ili osećaj, te da ih previše štite kako ne bi bili pod stresom.
"Oba puta su ekstremna i nijedan nije zdrav", zaključuje ona.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
U foto-galeriji pogledajte i savete psihologa o odgajanju dece:
BONUS VIDEO:
