Pismo o dojenju

Porodila sam se osmog aprila ove godine i veoma sam srećna što je porođaj prošao fenomenalno, kao i sama trudnoća, za šta je zaslužan dr Nebojša Zečević. Do tada su mi svi pričali kako ne treba da se bojim porođaja, ali niko nije spominjao dojenje. Već u porodilištu sam imala dovoljno mleka, ali mi i dalje niko nije govorio šta treba da radim. Kada sam stigla kući grudi su mi bile tvrde i bolne i tek tada su mi rekli da treba da koristim pumpicu. I živa bila - zaista mi je pomogla.
Ali, nevolji tu nije kraj... Moja beba je imala stafilokoku, što nije ništa alarmantno, ali je za mene bilo. Imala sam ragade i preko dojenja sam je i ja dobila. Naravno, to nisam znala... Tačno nakon mesec dana osetila sam da mi se pojavila tvrda loptica, ali sam mislila da je to nešto kao početak mastitisa (jedino sam o tome slušala i borila se da se ne pojavi) i stalno sam masirala grudi raznim uljima. To nije pomagalo, a loptica je postajala sve veća i počelo je strašno da boli. Kako sam se plašila odlaska kod lekara i nisam želela da ostavim bebu, dovela sam sebe u strašnu situaciju. Dobila sam temperaturu 40°C i odjednom je loptica pukla i počelo je da izlazi nešto nalik gnoju. Odmah sam otišla u GAK Narodni Front gde su mi rekli da imam gnojni apsces (a meni je to bilo toliko strašno jer za to zaista nikada nisam čula) i da moram da ostanem u bolnici. Tamo sam provela deset najtežih dana u mom životu jer terapija, ma koliko bila bolna, nije bolela više od toga što svih tih dana (koji su trajali kao deset godina) nisam videla moju bubi... Zahvaljujući stručnom timu, na čelu sa dr Dejanom Pavlovićem, moja rana je savršeno izlečena i zarasla na čemu sam im neizmerno zahvalna.
Sada se jedino bojim da mi se to ne ponovi jednog dana i sa drugim detetom.

Puno vas sve pozdravljaju Aleksandra i Tea iz Beograda