Danska važi za jednu od razvijenijih i uređenijih zemalja, a poznato je i da se Danci svrstavaju među najsrećniji narod na svetu. Shodno tome, jedna Hrvatica, poželela je da svoju sreću pronađe baš u Danskoj.
Kada se Zagrepčanka Kristina Volsperger Danilovski s porodicom početkom 2009. godine preselila u Dansku, bila je svesna da odlazi u naprosto drugačiju državu. Njen suprug je poslom vezan za Kopenhagen pa su razmišljali o mogućem preseljenju. Krajem 2007. godina rodila je sina, a još tokom porodiljskog počeli su da planiraju život u Kopenhagenu.
Kad je i ona, inače magistarka hemije, dobila posao u farmaceutskoj industriji u Kopenhagenu, odlučili su se na selidbu.
"Htela sam da živim u inostranstvu i probam nešto drugo i nisam zažalila", kaže Volsperger Danilovski.
Prvi šok - upis u jaslice
Prvi susret s potpuno drugačijim konceptom života bio joj je vezan za upis deteta u jaslice. Arhitektura Kopenhagena je divna i očekivala je vesele, šarene, tople jaslice i zainteresovane, posvećene vaspitačice. Međutim, dete je upisala u zgradicu nalik baraki, sa sivim zidovima i podovima, bez boja, igračaka i crteža, a čuvale su ga vaspitačice koje jedva da su se bavile detetom.
"Danci veruju da decu od malih nogu treba odgajati da budu individualci, da treba da se brinu sami o sebi i animiraju se sami. Danske mame ne trče za svojom decom i ne viču 'nemoj, nemoj, pazi, pašćeš'. One veruju da mora da padne i da će tako naučiti. U prvim jaslicama mog sina, koji je jedva imao dve godine, smatrali su da je u redu da izlazi bez kape po snegu i kiši i promrzne i pokisne jer sledeći put sigurno neće zaboraviti kapu", priča Kristina.
Našem mentalitetu to je teško da prihvati, ali Kristina upozorava: Danci odrastaju u srećne, zdrave i odgovorne ljude. Njihov pristup je samo drugačiji.
"Nema tu ocene šta je bolje ili lošije - to je prosto različito. Da li je bolje stalno skakati oko dece kao što mi radimo? Da li je bolje to što naši vrtići moraju da budu roze i plavi i puni cveća? Je li to objektivno bolje? Je li naš mentalitet u kojem se zadnja para daje za decu bolji? Je li bolje da roditelji nemaju ništa, ali deca nose brendiranu odeću i slave skupe rođendane? Ne znam! Toga, recimo, u Danskoj nema. Odeća se kupuje samo kad se mora, i to jeftina, igračke su retke, kao i slatkiši. Verovatno je najbolji put negde u sredini", kaže Kristina ja Jutarnji list.
Živi se do 18 sati
Mi, naviknuti, da gotovo svaku uslugu možemo da dobijemo i u 22 sata, čini se da u Danskoj sve radi kao odeljenje za izdavanje potvrda o nezaposlenosti - i frizeri, i pedikiri, i radnje, i biblioteke - sve se zatvara oko 18 sati. Čekate li u radnji i sat vremena u redu da biste platili robu, kad istekne radno vreme - morate da napustite trgovinu i vratite se sutra. Izlazak nakon 18 sati pomalo je nepristojan.
Danci u 18 sati imaju zajednički obrok, svojevrsni ručak-večeru, a u 19 sati danska deca već spavaju. Takav je red. Dugo najavljivani i očekivani kulturni događaj - gostovanje nemačke filharmonije - u Kopenhagenu je zakazan za 17.30 sati. Jednom je Kristina odlučila da isproba dansku strpljivost. Zajedno sa dve prijateljice s juga otišla je da proslavi 8. mart u restoran na kasnu večeru u 19.30 i čvrsto odlučila da ostane što je duže moguće. Od 21 sat nadalje konobari su oko njih prali pod, raspremili su sve stolove, mrzovoljno im doneli račun koji nisu tražile, ali nisu se dale. U 22 sata doslovce su ih izbacili napolje.
Muž ide na službeni put, naknadu dobija njegova žena!
Rodna ravnopravnost u Danskoj zaista živi. U kućnim i roditeljskim obavezama pol nije bitan, sve se deli po pola.
Jedan je Danac u multinacionalnoj kompaniji obavešten da bi za par nedelja trebalo da ide na dvonedeljni službeni put. Odmah je tražio razgovor sa šefom strancem i zatražio "finansijsku naknadu za ženin prekovremeni rad kod kuće zbog njegove odsutnosti". Objasnio mu je da će žena sad morati da promeni sve svoje planove, preuzme na sebe i njegovu polovinu obveza, kuvanja, razvoženja dece. Zašto bi na to pristala? Stranci su ostali u neverici. Ali nakon par sati konsultacija, odlučili su da je bolje da Dančevoj ženi plate naknadu.
Hrana se kupuje petkom
Danci su veoma štedljiv narod i štede na svemu. Hrana se kupuje petkom, jer subotom dolaze nove pošiljke voća, povrća i mesa pa se petkom stara pošiljka prodaje po akcijskim cenama. Budući da preferiraju sirovu hranu - dobiju sve što im treba. Danci retko kuvaju, ali obrok izvan doma smatraju rasipništvom i luksuzom. Nenamenski krediti, koji se kod nas masovno dižu kad trošimo preko mere, u Danskoj su retki. Danci koncept minusa, odnosno dopuštenog prekoračenja po tekućem računu uopšte ne razumeju.
Vaspitanje dece
Potpuno je normalno da na putu naiđete na bebu koja plače u kolicima - sama. U jaslicama u devet od deset kolica spavale su bebe, na nordijskoj hladnoći, bez nadzora!
Kristina još nije znala da Danci duboko veruju u terapeutski učinak spavanja dece na otvorenom, uglavnom bez nadzora. I zaista ne razumeju zašto ostatak sveta panično zove policiju kad naiđe na kolica na putu u kojima plače beba. U danskim je jaslicama takvo čuvanje dece standard: ako slučajno nemaju dvorište, moraju da imaju terasu za dečju spavaonicu na otvorenom.
Decu ostavljaju u šumi
Danci ekstremno drže do ekologije i zdravog života. Danska deca retko dobijaju slatkiše, a pazi se da redovno jedu sirovu hranu. Ne kupuju im se igračke bez kraja i konca, treba da budu kreativni i igraju se napolju, bez uplitanja odraslih. Zato su veoma popularni šumski vrtići koji se sastoje od sklepanog sanitarnog čvora na livadi uz šumu izvan grada.
A vrtićke sobe, dvorana za sport i ples, hodnik s ormarićima za stvari i ostali uobičajeni inventar nalazi se - u šumi. Dvogodišnjaci idu u grupu Hrast, a predškolci u Smreku. Osam sati svaki dan ta deca borave - u šumi, bez nadstrešnice, bez zgrade, bez igračaka, bez radijatora. Sa sobom nose lanč pakete, pretežno sirove hrane. Osnovno je pravilo da jasličari moraju da se zabave sami, bez uplitanja pedagoga. U šumskim vrtićima nema ni virusa ni bakterija. Ta deca su - zdrava kao dren.
Beba s temperaturom gola na snegu
Danci ne nasedaju na prevare farmaceutskih lobija i ne troše lekove bezveze jer - od većine stvari se ne umire. To je mantra ne samo prosečnih Danaca već i njihovih lekara. Kristina je skoro dobila nevni slom kad je u vrtiću svog deteta videla bebu skinutu do pelena postavljenu kraj otvorenog prozora usred zime. Bila je tamo jer joj se tako prirodno spušta temperatura! Čepiće, sirupiće i obloge, prvu pomoć svake naše mame, danske mame najčešće preziru. Kao što se generalno preziru bespotrebni odlasci lekaru, zbog, recimo, visoke temperature ili ovčjih boginja. Budući da se kod lekara ne dolazi bez onlajn ili telefonske najave, do njih je gotovo nemoguće doći s tako običnim simptomima.
Danci vole da imaju decu
Danska je jedna od retkih zemalja koja nema ozbiljnih problema s natalitetom. Njihove žene prosečno rode 1,8 dece. I to je vidljivo već na ulici - deca su svugde, roditelji ih uvek vode sa sobom jer su dadilje najčešće neprihvatljive, a neobično su česta dvostruka kolica za blizance.
Danska je pri vrhu zemalja po udelu žena koje se podvrgavaju medicinski potpomognutoj oplodnji. Bez obzira na potpunu nemogućnost našeg razumevanja njihovih vaspitnih metoda, činjenica je da je Danska država koja voli decu i koja voli porodicu - bilo kakvu: razvodi su česti, ali nakon razvoda roditelji se jednako brinu za decu. Za nas neobično, veliki broj žena ima decu s više muškaraca. Gej parovi normalno odgajaju decu.
Stari u Danskoj
Dok su dečja kolica na svakom koraku, videti sedu glavu u Kopenhagenu je prava retkost. Jer stari u Kopenhagenu ne žive. Nordijski tip porodice ne poznaje baka i deda servis, a deca napuštaju roditeljski dom čim im to zakon dozvoli, sa 18 godina. U starijoj dobi, danski penzioneri najčešće prodaju svoj stan - ne ostavljaju ga deci jer bi im porez pojeo do tri četvrtine vrednosti stana - i s tim novcem, što je lepa svota jer je Kopenhagen skup, odlaze na neko jeftinije mesto za život. Najčešće u Francusku ili Španiju, ili dansku provinciju.
U kuću vas neće pozvati
Sprijateljiti se s danskom porodicom - onako da im upadate u kuću, zovete se na večere, idete na pića i plaćate naizmenično runde, zovete ih u poslednji čas kad nema ko da vam čuva decu i ne brojite usluge - jako, jako je teško. Oni su nepopravljivi individualci. Kristina je sebi dala u zadatak.
U početku je bez kraja zvala koleginice i roditelje sinovljevih prijatelja na večere. Svi su uredno dolazili, ali niko ih nije pozvao kod sebe. Sve dok je jedna koleginica iznenada nije pozvala na suši zabavu, malo druženje kolega kod nje kod kuće povodom unapređenja. I dok je zabava već pala u zaborav, Kristinu je jednog dana na stolu dočekala poruka: dužna je 100 kruna. Za sastojke.
BONUS VIDEO:
(stil.kurir.rs/Yumama/Nataša Zlatković)
