NATALIJA I ISIDORA RASTU KAO SVA DECA: Princeza Ljubica Karađorđević nam otkriva čari života podno Oplenca

Princeze Natalije i Isidore, kako kaže njihova mama, princeza Ljubica Karađorđević, rastu kao sva deca u manjim mestima- u okrilju prirode, porodičnog imanja punog životinja i ljubavi. Njihovo kraljevsko poreklo, za sada je duh tradicije koji im pruža poštovanje prema slavnim korenima podno Oplenca, gde provode svoje bajkovito detinjstvo.

Koliko su Vam bili teški prvi dani sa bebom, da li je drugi put bilo mnogo lakše?

“Svakako, da. Em smo mnogo toga naučili, em smo bili daleko opušteniji. Nisam sigurna da li je Isidora, mlađa ćerkica, načelno bila lakša za saradnju od Natalije ili je moja opuštenost to izazvala, ali je bilo mnogo manje stresa, manje presije, manje pritiska da se pridržavamo rasporeda... Prosto smo pustili bebu da sama diktira šta joj je potrebno, i to se pokazalo kao daleko lagodniji princip od striktnog pridržavanja knjiških saveta.”

Od koga ste dobili najviše pomoći, saveta koji su Vam kao mladoj mami bili najviše od pomoći?

“Mnogo sam istraživala pred prvi porođaj i sa raznih mesta prikupljala savete, ali čini mi se da, ma koliko saveta dobili nikada nismo sasvim spremni za roditeljstvo. Prosto, nešto mora i da se oseti, da se proživi. Moramo i da se prilagodimo bebi koju dobijemo, svako dete ima svoj temperament i svoje potrebe, sa starijom ćerkom nisam sklopila noć skoro dve godine, dok mlađu nismo ni čuli prvih par meseci. Tako da bih rekla da su me najviše naučile upravo njih dve. Svi saveti, knjige, kursevi, bili su samo priprema.”

Šta su bile Vaše najveće predrasude, koje su se pokazale kao pogrešne kada ste se porodili, gajili bebe?

“Upravo to grčevito pridržavanje za raspored. Sa Natalijom sam se iz petnih žila trudila da doji tačno na vreme, da spava onoliko koliko je propisano, da večernje kupanje bude uvek u isto vreme, u minut... I koliko god se ja trudila da je ukalupim u taj raspored, toliko me je ona uveravala da je taj raspored potpuno pogrešan. Srećom, od početka sam ignorisala savete tipa "ne navikavaj je na ruke" i "gledaj da je uobročiš, ne treba da doji kad god se zaplače". Obe ćerkice su stalno bile uz mene, na grudima, u kengur-nosiljci, u rukama... Verujem da je za bebu to veoma važno.”

Kako biste predstavili svoje ćerke - šta vole da se igraju, kako se slažu, šta im je omiljena zabava, hrana?

“Njih dve su potpuno različite. Natalija je nežna, slobodna duša, voli da istražuje, da peva i igra, obožava društvo i nije nimalo stidljiva. Isidora je, ja se šalim, mali harambaša i sve rešava na silu. Neodoljivo je umiljata i obožava da nas zasmejava. Najviše na svetu voli Nataliju, u svemu je imitira i prelepo se igraju zajedno. Obe obožavaju životinje i igru u prirodi, Natalija ide na folklor, a Isidora je uporno kopira tako da već prepoznaje nekoliko kola koja vežba sa sestrom kod kuće.”

Da li imate situacije u kojima Vam ne prija što Vas, Vašu decu ljudi tretiraju drugačije? Kako s tim u vezi, vaspitavate Nataliju i Isidoru?

“Vrlo retko, ljudi su uglavnom veoma ljubazni prema devojčicama i verujem da to može da ima samo pozitivan efekat na njihovo samopouzdanje. Mi devojčicama ne govorimo o njihovim titulama niti dozvoljavamo da u svakodnevnom životu primete ikakve privilegije. Važno je da svoje nasleđe dožive kao obavezu i odgovornost, zato smo moj suprug Mihailo i ja veoma pažljivi u porukama koje im prenosimo i vrednostima koje usađujemo.”

Koliko Vam je važno da vaša porodica živi baš u okolini Oplenca, u Topoli, šta vidite kao prednosti manjeg mesta za gajenje dece? Koji su izazovi?

“Život u Topoli za njih dve znači da su svakodnevno povezane sa svojim nasleđem, da na jedan prirodan i opušten način mogu da uče o svojim precima i njihovoj zaostavštini. Generalno, život u malom mestu za decu ima mnogih prednosti, koliko se meni čini. Sredina je sigurnija, ljudi su bliskiji nego u velikom gradu, jedino što nema ni blizu toliko aktivnosti. Zato smo pokrenuli projekte kao što su Dečji festival Oplenac i Dečje Sretenje, da deci pružimo kvalitetne sadržaje i učenje kroz zabavu, čak i ako ne žive u prestonici.”

Kako izgleda gajiti male princeze podno Oplenca? Kako izgleda jedan Vaš prosečan porodični dan? Koliko se trudite da svojim devojčicama približite njihovo poreklo, a da ga dožive kao nešto najprirodnije, jer je to njihova porodica?

“Mi živimo na seoskom imanju nedaleko od Oplenca, okruženi smo prirodom i životinjama o kojima lično brinemo. Natalija i Isidora pomažu oko hranjenja ljubimaca, sipaju konjima vodu, dohvate se i alata kada tata nešto majstoriše. Trudimo se da što više vremena provode napolju, u igri, i da koriste svoje okruženje kao plodno tle za razvoj mašte. Zanimljivo je gledati decu kako se dovijaju i smišljaju igre koje su mnogo zabavnije nego bilo šta što im mi možemo kupiti u prodavnici. Često odlazimo na službe, pomene i razne druge kulturne događaje u koje ih uključujemo kad god možemo, kako bi postepeno, učeći od svojih roditelja, sticale obrasce ponašanja i gradile razumevanje svog nasleđa i uloge koja im je podarena. Trudim se da im takve događaje i pravila ponašanja pojasnim njima razumljivim jezikom, kroz priče, i one to za sada lepo usvajaju.”

Šta su Vam najvažnije stvari u vaspitanju, kako se tradicija kombinuje sa modernim standardima roditeljstva?

“Važno mi je da poštuju svoje nasleđe i budu ponosne na njega, ali da se pritom ne osećaju sputano. Dajemo im prostora da se izraze, da kažu kada nešto ne žele ili im se nešto ne dopada, ali i očekujemo pristojno ponašanje onda kada im naglasimo da je to važno. Dokle god taj balans postoji, čini mi se da smo na dobrom putu.”

Posvećeni ste razvoju svoje zajednice kroz rad fondacija, pogotovu u radu sa decom, širenju kulturne istorije, običaja, tradicije - kakva su Vam iskustva iz kontakta sa mališanima, kako Vas doživljavaju, šta ih najviše zanima, u čemu uživaju?

“Deca obično imaju svoju sliku princeze koja podrazumeva balsku haljinu, krunu, kočiju sa četiri bela konja... Kad me upoznaju, neretko se zbune jer se ta slika ne poklapa sa realnošću. Ali kroz razgovor se trudim da fokus prenesem na vrednosti koje jedna princeza treba da živi, u odnosu na odeću koju nosi.

Generalno, deca nam previše vremena provode između četiri zida, najčešće pred ekranom, i to se nepovoljno odražava na njihov razvoj - mnogi stručnjaci glasno govore na ovu temu. Ali kada organizujemo igre napolju, na otvorenom, čak i zaboravljene igre kojih su se naši roditelji igrali kad su bili mali, deca su veoma zainteresovana i vrlo rado učestvuju. Nama je to pokazatelj da su nam mališani željni kvalitetnih sadržaja, a da je na nama odraslima odgovornost da ih usmerimo ka njima umesto ka lakoj zabavi upitnog kvaliteta koja nas okružuje.”

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

(Yumama/J.D.)

BONUS VIDEO