Trudnoća je najlepša stvar za žene koje je žele, planiraju i imaju podršku i iste želje od strane svog partnera. Međutim, nije uvek tako, pa kao što svi znamo, česta pojava je i abortus. Tinejdžerski period je možda i najrizičniji za ovu intervenciju, a trenuci kroz koje prolazi i devojka koja je zatrudnela, momak koji se još ne oseća spremno da bude otac, ali i njihove porodice, definitivno nisu laki.
Jedna Ela je ispričala svoju ispovest o abortusu, i za to je skupila hrabrosti posle deset godina. Kako kaže, misli da se tek sada osetila spremnom da svoju priču podeli.
"Bila sam u vezi sa dečkom 3 meseca, imala sam 16 godina.Koristila sam pilule za kontracepciju, ali nisam baš bila odgovorna. Prilično brzo osećala sam da sam trudna. Nisam znala kako treba da se osetim, ali znala sam da je to to. Kako sam bila još u školi, znala sam da nije najbolje vreme za dete. Uradila sam nekoliko testova na trudnoću, ali svi su bili negativni. Ali moj unutrašnji osećaj je bio toliko jak da sam sve vreme govorila da ne verujem u te testove i da mislim da sam trudna. Nekoliko dana kasnije, zaista je test pokazao trudnoću", započela je svoju priču Ela, a onda otkrila i kako se u tom trenutku osećala.
"Moje prve emocije bile su radost i briga. Ovo zvuči kontradiktorno, ali oduvek sam sanjala da postanem mama, samo ne sa 16 godina. Moj dečko je imao 18 godina i njegova reakcija je bila drugačija. Svakako ne onakva kakvoj sam se nadala. Videla sam ogroman strah u njegovim očima. Moj najveći strah je bio da odustanem od trudnoće iako sam znala da je to najbolje za nas oboje. Prvo sam ispričala jednoj nastavnici u školi i zatražila savet. Želela sam da zadržim trudnoću, ali moj dečko nije, a niko od roditelja nije znao šta se dešava. Nastavnica me je savetovala da treba da kažemo svojim porodicama."
Trenutak kada maloletna ćerka saopštava roditeljima da je trudna ne može da bude jednostavan, a tako je i kod Ele bilo.
"Ovo je bila najgora vest koju bilo kom roditelju može da donese ćerka od 16 godina. Znala sam da će moji roditelji biti uznemireni, ali osetila sam veliku želju da zadržim bebu. Reakcije koje sam dobila su bile različite, i ne želim nikog da krivim za to što su izgovorili u tom trenutku jer je ovo, naravno, bio veliki šok za sve. Međutim, njihove reakcije su dodatno povećale moju brigu. Slučajno sam čula telefonski razgovor između mog tate i mog dečka o 'situaciji'. Kasnije sam morala da sednem i sa roditeljima mog momka i da razgovaramo o tome kako bi naša budućnost izgledala kada bih zadržala bebu. Ovaj razgovor mi je više zvučao kao taktika zastrašivanja. Naravno, sada, u 26 godina, znam da su samo pokušali da nam pomognu i da nas zaštite."
Mama Elinog dečka organizovala je sve u vezi abortusa. Prvo su otišli u kliniku kako bi popričali sa medicinskim osobljem i kako bi napravili najbolji plan za proceduru koja je očekuje.
"Ponudili su mi abortus u opštoj anesteziji, ali u roku od dve nedelje morala sam da odlučim šta želim. Na kraju sam poklekla. Osećala sam se kao da vodim izgubljenu bitku, sasvim sam. Znala sam da neću dobiti podršku koja mi je potrebna, a da trudnoću neću moći sama da podnesem", govori Ela, a onda je ispričala i kako se osećala na dan intervencije.
"Uradili su ultrazvuk pre nego što su me uveli u anesteziju.U tom trenutku mi se trudnoća činila još stvarnijom nego kada sam videla pozitivan test. Htela sam da vrisnem i zaustavim sve, ali nisam. Otprilike 2 sata kasnije probudila sam se, povređena i prazna. Svi ljudi tamo bili su ljubazni, ali ja sam se osećala užasno. Moj dečko i njegova mama pružali su mi podršku i po izlasku iz bolnice odveli su me kući. Nedelje koje su usledile bile su bolne, jecala sam. Tretirala sam ljude oko sebe kao prljavštinu, bila sam povređena i osećala sam se kao da je ceo svet protiv mene. Osećala sam kao da niko ne razume ono kroz šta sam prošla. Preskočila sam brojne časove u školi, a moj dečko, nažalost, je osetio olakšanje i nije mogao da vidi kako se ja osećam. Nisam mogla da šetam ulicama jer nisam mogla da podnesem da vidim trudnice i bebe. Verujem da sam u to vreme patila od depresije i pokušala sam da potražim pomoć od različitih psihologa."
Ela je napomenula da veći deo njene porodice i ne zna sve ovo, ali da je želela svoju priču da podeli kako bi svima pokazala da ne treba ničeg da se stide. Ove stvari se dešavaju, i to češće nego što mislite.
"Bila sam previše postiđena i povređena da bih ispričala svoju priču sa 16 godina, ali sada, 10 godina kasnije, spremna sam! Konačno sam spremna da se osvrnem na ovaj događaj u svom životu, koji sam godinama potiskivala i zbog kog još uvek osećam bol. Konačno učim da se pomirim sa svojom odlukom jer sam svih ovih godina krivila druge, a ipak sam ja ta koja je donela konačnu odluku o abortusu, i sada mi je drago što jesam. Zadovoljna sam životom koji živim, imala sam mnogo prilika koje inače ne bih imala. Ipak, ima i trenutaka zbog kojih tugujem i pitam se kako bi to bilo. Možda ću jednog dana postati mama i uraditi to na pravi način", zaključila je Ela.
(Yumama)