Ispovesti majki sa porođaja redovno stižu na našu adresu, neke su zaista pohvalne ali retke, dok je većina od njih veoma teška i bolna i za samo čitanje. Tako nam je i mama Tamara ispričala ono kroz šta je prošla, i veoma je bolno, ima posledice, ali za njenu bebu možemo da kažemo da je pravo čudo.
"Sve kada se sabere, mogu samo Bogu da zahvalim što smo moja beba i ja živi. Posledice još uvek imam, dete nema i nadam se da se neće pojaviti. Imala sam problem sa sterilitetom 4 godine i za to vreme sam podvrgnuta raznim zahvatima, laparaskopiji, histeroskopiji, produvavanju jajnika, pripremi za vantelesnu oplodnju... Sve kod jednog doktora privatno kog svi hvale. Davali smo novac, ne znam ni odakle više, a bebe nema. Nailazila sam na osude okoline, svekrva mi je govorila da treba da ostavim muža kad već ne mogu da mu rodim dete. Sve to je bilo bolno za mene, ali ni približno onom što se kasnije dogodilo", započela je svoju priču mama Tamara, a onda objasnila kroz šta je dalje prošla:
"Pred poslednju laparaskopiju ja odlučim da proverim Betu, kad ona povećana. Odem u bolnicu i kažem im da je povišena, a oni mi govore da sam umislila da sam trudna. Izvade mi ponovo krv da provere kod njih. Uveče odlazim do sestre da je pitam da li je stigao rezultat, a onda gricka semenke i kaže: 'Jeste, pao ispod nule, ideš na laparoskopiju'. Operiše me taj famozni doktor uz komentar da sam poludela više od želje da dete. Tokom operacije mi uradi i produvavanje jajnika za svaki slučaj jer je jedan navodno zapušen. Izađem ja iz bolnice, sve je u redu i čekam da dobijem menstruaciju kako bih pokušali da uradimo inseminaciju, a ako ni to ne uspe onda da idem na vantelesnu oplodnju. Odlazim na kontrolu i kažem doktoru da menstruaciju nisam dobila, a on se cinišno smeje i kaže: 'Nije valjda da si trudna'. Vratim se kući i uradim test, on pozitivan."
Tamara nije mogla da dođe sebi od šoka i ponovo je otišla da izvadi krv kako bi uradila Betu. I ona je pokazala trudnoću, bila je tačno koliko treba. Kadaje u labaratoriji zatražila prethodni rezultat, isto je bila povišena.
"Nisam umislila da sam trudna, suze mi idu od šoka. Šta nosim onda ja u sebi, a rađena mi je laparaskopija i produvavanje jajnika? Šta su mi uradili? Zašto su mi uradili? Ne dam se, tražim drugog ginekologa. Odlazim na pregled i gledam ultrazvuk, beba mrda. Srce kuca, ima sve što treba da ima, svi parametri su normalni, ali ja nisam jer ne znam šta je sa bebom i kakva je to beba kada je sve to preživela. Tokom trudnoće su mi svi simptomi bili mnogo jači jer se organizam nije oporavio ni od operacije. Ispostavilo se da je operacija rađena u 4. nedelji trudnoće. Doktor saznaje da je Beta koju su mi radili u bolnici pre operacije bila takođe uvećana, a medicinska sestra koja je grickala semenke nije ni pogledala rezultat. Ko je tu sve kriv? Zašto? Ne znam. Ali moja beba raste".
Došao je trenutak porođaja, ali ova žena ni tamo nije dobro prošla.
"Pupčana vrpca se bebi tri puta obmotala, a doktor me tera na prirodni porođaj. Ja ne mogu da stojim, astmu imam, carski rez košta. Dođe ta 38. nedelja, urade mi carski. Budim se iz anestezije i davim se jer mi nisu lepo namestili tubus. Svi viču: 'Bori se', ali ja odlazim. Ne mogu da dišem, osećam da je gotovo. Jedan anesteziolog je slučajno prolazio i spasao mi život. Prodisala sam, a on viče: 'Šta ste joj uradili, niste dobro namestili tubus'. Nema veze, živa sam. Bebu mi donose, dobila je ocenu 6, nije imala plodovu vodu.Pitam se šta bi bilo da sam se prirodno porađala, ali gledam, ima sve hvala Bogu. Bebu odnose u izolaciju, mene na psihičko maltretiranje kod sestara koje govore da nemam mleka. Rana me boli, analni deo me boli. Beba mi je na antibioticima, počinje panika. Posle 8 dana skidaju mi konce, a ja i dalje trpim nenormalne bolove u analnom delu. Posle 10 dana konačno nas puštaju kući. Kažu beba ima malo krivu nogu, ali nema veze, ispraviće se. Ima ciste na mozgu, ali nije ništa strašno, povući će se. Taman sam srećna krenula kući, kad krv u ogromnim količinama i oni mi govore da je to normalno posle carskog reza. Ostavljaju me na wc šolji dobrih sat i po vremena, a kada su me podigli pala sam u nesvest. Tada počinje druga tortura. Nekako se osvestim, daju mi krvnu plazmu i hoće ručno da mi čiste matericu. Ja vrištim, više ne znam ni za sebe ni za bebu. A onda su mi radili kiretažu i posle nje mi davali transfuziju krvi. Međutim, pogreše mi krvnu grupu i dobijem alergijsku reakciju. Doktor koji me je porodio je otišao na letovanje, a ja sam još jednom bila na ivici da izgubim život. Sestra koja je one noći grickala semenke se pojavila i zpretila mi da o svemu ćutim i nikom ne govorim", govori nam Tamara.
Provela je 21 dan u bolnici, a posledice ima i danas, posle pet godina. Trpi jake bolove u analnom delu, ide od lekara do lekara i niko ne pronalazi način da joj pomogne. Dete je dobro, ima astmu ali kako kaže, nemirno je i tvrdoglavo. Posle svega što je prošla srećna je jer ima svoje malo čudo, ali sve ovo nikada neće zaboraviti.
Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.
Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, godine) na e-mail: iskustva@yumama.com.
(Yumama)