TOKOM CARSKOG REZA ISEKLI SU MI BEŠIKU - CELU NOĆ TRPELA BOLOVE, GOVORILI SU DA TAKO TREBA: Priča porodilje o KBC Zemun

Po preporuci prijatelja, privatno vodim treću trudnoću kod dr koji radi u Zemunskoj bolnici i do skoro je bio načelnik. Trudnoća je protekla savršeno, osim mučnina u početku, nikakvih drugih problema nisam imala. Termin mi je bio 18. oktobar, a doktor me ostavlja u bolnici 4. oktobra da bi uradio carski rez sutradan. Sutradan, u viziti, mi kaže da je zaboravio da trebam da odradim pregled kod kardiologa i anesteziologa i da ću to obaviti tog dana. Sutradan celi dan prolazi, doktor govori, popodne će biti carski rez, pa onda ne, uveče, i tek oko osam uveče me vode na pripremu. Tako čekam još četiri sata i tek oko ponoći ulazim u salu.

Budim se u sobi oko 2:30, donose mi bebu da vidim. Beba je super, hvala Bogu. Doktor meni govori kako je sve proteklo u najboljem redu. Ja imam jake bolove i to govorim doktoru i sestrama, a oni mi govore da to mora tako. Kako vreme prolazi, meni je sve gore, bolovi postaju nesnosni, osećam kako puno krvarim. Sestru ne mogu da dozovem, ustaju cimerke koje su takođe porođene carskim rezom da bi je tražile po hodniku. Meni je i dalje loše, osećam kako mi se povraća, sestra mi samo stavi onaj bubrežni sud na rame i kaže: "Okreni glavu i povrati." Ja, u silnim bolovima, pola sam povratila po sebi. Nisu me ni obrisali. Opet odlazi iz sobe i ne vraća se. Ja se osećam sve lošije, trne mi ruke, srce ubrzano lupa, a od bolova povremeno gubim svest. Opet cimerke traže sestru, dolazi doktor i objašnjava kako to tako mora biti, kako je ipak to treći carski rez. I tako prolaze sati, ja sve više tonem, bolovi, osećam kako se gubim.

Oko 8:00 ujutru dolazi vizita i vide da se nešto dešava. Posteljina mi se opet menja, skroz krvava. Priključuju me na aparat za merenje vitalnih funkcija i tada vide da mi je pao puls i pritisak. Rade ultrazvuk na hodniku i vide da sa bešikom nešto nije uredu i da imam hematome u stomaku. Nastaje opšti haos, svi skaču, brzo me voze u salu, to je bilo tek oko 9:00 ,svi su u panici. Tu me preuzima doktor kojem ću biti zahvalna do kraja života.

Budim se u sali i voze me u sobu. Ja molim glavni sestru da pozove supruga i da mu kaže šta se desilo, ona kao da se plaši da ga pozove, jedva pristaje. Doktor je non stop bio uz mene, sve proveravao obilazio. Doktor koji me je porodilo je otišao kući. Ja se već osećam mnogo bolje, oni strašni bolovi su prestali. Niko ne govori šta se desilo već cimerke pričaju šta su načule. Sutradan dolazi dr Nikola da mi kaže da će me odvesti kod gastroenterologa. Ja sam u tom trenutku priključena na aparat za praćenje vitalnih funkcija, primam transfuziju krvi, imam trostruki kateter, dva drena u stomaku, otvorenu glavnu arteriju na vratu, i sondu kroz nos do želudaca. Tu mi govori da je prilikom carskog reza isečena bešika i imala sam unutrašnje krvarenje, hematome u stomaku, da sam doživela hipovolemiski šok, i od tog šoka je pukao čir u želucu. Da sam juče bila životno ugrožena jer sam dosta krvi izgubila i da me je operisao on i još dvojica doktora. Urolog koji me je operisao me je takodje obilazio. Jedan predivan čovek koji mi je bukvalno spasio život pored glavnog doktora. Bebu mi tog drugog dana donose samo da je vidim jer ne mogu da je uzmem. 

Tada mi je bilo samo bitno da se borim i što pre oporavim. Uveče me sestra polako podiže da sednem. A trećeg dana ustajem, uz pomoć sestara odlazim na tuširanje sa dva drena i kateterom. Tog dana tražim da mi donesu bebu na podoj. Ni sama ne znam kako uspevam da je namestim, moja devojčica počinje da sisa, ja presrećna. Svakim danom sve više ustajem polako skidaju drenove i ostaje samo kateter. Bebu dojim redovno i ona mi daje snagu da sve izdržim. Doktor Nikola je svaki dan uz mene, sve prati, maksimalno je posvećen i uz njega se osećam sigurno i da će sve biti uredu. Dr koji me porodio pojavio se posle tri dana, uz objašnjenje da nije on kriv, predhodni carski navodno nije dobro odrađen. Ostala sam u bolnici 15 dana. Četrnaestog dana su mi izvadili kateter i hvala Bogu sve je bilo u redu.

Pored katastrofalnog doktora koji me porodio bilo je i dosta drugih propusta tipa da sestre ne daju da otvaramo medicinsku dokumentaciju dok čekamo vizitu, da ne obilaze pacijente, ne možeš da ih dozoveš kada ti trebaju. Do toga da je načelnik meni rekao: "Znate, eto dešava se, kažu da je žena najbliža smrti kada daje život". Svi u sobi smo ostali u šoku zbog njegove izjave.

Samo sam želela da što pre dođem kući, budem sa svojim decom i mužem daleko od njih. Fizički sam se relativno brzo oporavila, ali psihičke posledice osećam i dan danas. Dugo nisam mogla da govorim o tome sta se dešavalo. Ubijala me je pomisao da sam osam sati trpela strašne bolove i unutrašnje krvarenje tu u bolnici gde treba da budem sigurna. Da su me spasili u poslednjem trenutku, da su moja starija deca bila 15 dana odvojena od majke, da beba dve nedelje nije bila pored mene, donosili su je na tri sata na podoj. To me mnogo boli. Trauma za ceo život. Svako veče razmišljam o tome, često sam jako besna.

Razmišljala sam da li da tužim lekara, bolnicu? Doktori koji su me operisali su najdivniji ljudi i doktori koji postoje, svetle tačke Zemunske bolnice. Zahvalna sam Bogu što sam preživela i na zdravoj i pravoj deci."

BONUS VIDEO:

Izvor: Yumama