Na Fejsbuk grupi "STOP AKUŠERSKOM NASILJU" mame razmenjuju iskustva sa porođaja, daju preporuke i savete, a mnoge teške ispovesti i priče ukazuju da ne smemo da zanemarimo akušersko naslje. Porođaj treba da bude jedan od najradosniih trenutaka, a mnoge mame, kako navode u grupi, pamte ga kao jedno od najgorih iskustava u životu zbog ophođenja lekara i medicinskog osoblja. Jednu takvu priču podelila je mama koja se dva puta porodila u Narodnom frontu u Beogradu. 

"Posle dužeg vremena rešila sam da podelim svoja iskustva. Prva trudnoća uredno vođena, porođaj 12h, skolski primer prorođaja međutim bilo sve divno da se anesteziolog poznati mučitelj iz Fronta nije tako ophodio. I danas se sećam reči kao da ih je malo pre izgovorio. Posle određenog broja sati trazila sam epidural. Došao je anesteziolog, pokušavao više pita da mi da epidiral, sagni se (sa ogromnim stomakom) gurao me sve više, ophodio se prema meni kao da sam stoka. Čak je to i izgovorio, kako me nije sramota da sa 80 kg ostanem trudna, kako nisam smela sebi to da dozvolim. Kako sam svinja koja ne može da se sagne i kako on ne može da mi da epidural. Na kraju mi je dao, ali uz prethodno iživljavanje kao i prema svakoj drugoj devojci to veče .Sestre su na odeljenju bile ok. Niko nije pogledao da li mi je skinut epidiral, dok sama nisam pitala.

Drugi porođaj, više iskustva, znam šta može da se desi, ali opet iznenađenje. Puca mi vodenjak, tuširam se krećem u porodilište. Dolazim tamo i pregleda me jedna doktorka, drugi doktor, treća doktorka pa ponovo prva. Otvorena dva prsta, ali s obzirom da sam ujutru bila na pregledu i sve je bilo mirno ostavljaji me. Smeštaju me pri porodilištu jer nisam imala bolove da sačekam jutro i svoju doktorku.

Kako sam legla, bolovi su krenuli. Vraćam se jedva... Nema nikoga, devojka koja leži na Ctg-u me teši. Imam utisak da je mogla da ustane ona bi otišla po pomoć. Čistačica nađe sestru posle 15 minuta,kazem sestri da imam jake kontrakcije na 30 sekundi gde dobijam odgovor kako da ne,pa malo pre je bio miran ctg. Dolazi doktorka,pregleda me nervozno (nisam njen pacijent) samo 3 prsta, ništa čekamo. Tu kreće iz sobe u sobu pregled, gde mi daje sestra čaršav da stavim između nogu jer Bože moj i dalje curi plodova voda, a ona svuda zamnom mora da menja posteljinu. Bože takav stav da je mene bilo sramota sto je svuda plodova voda i sto se porađam.

Klistiranje... Šetaj pet minuta i dolazim po tebe. Prolazi dva, ona je tu sa doktorkom i dere se na mene da požurim ako hoću epidiral. Kako me nije sramota. Bila sam u šoku. Pa pratim instrukcije mislim se u sebi,nemam snage da se svađam. Bolovi su toliko jaki intenzivni. Osećam napone. Smeštaju me na krevet, dolazi novopečeni anesteziolog koji pokusava da mi da epidural i ne uspeva, nisam prva to veče kojoj nije uspela da da. Trudila se zaista, ali nije uspela. Pritom svaki put kada bi pokušala ja sam imala napon. To traje. Mislim se u sebi gotovo umirem. Jedna sestra kaže brzo ćeš, druga mi daje kofu ako mi se povraća i kaže nećeš skoro. Na kraju uključuju mi indukciju (bez pitanja,znanja).

Stoje prekoputa mene sa skrštenim rukama i kažu guraj. Nalaze se 3 metra od mene. Kako da guram, gde će beba da izleti, a pritom je babica rekla da se vidi glava. Govori da moram da bebi padaju otkucaji srca zbog mene... Taj osećaj. Pritom nisam jedna od razmaženih, umem da istrpim bol, tolerantna sam na bol, sarađujem. Osećaj da sam se porodila sama, što i jesam uz sva moguća poniženja usput."

Izvor: Yumama