Ispovest mame, koja nije mogla ni da sanja, kako će njena majka reagovati na svoje prvo unuče, ima zanimljiv preokret. Ljudski odnosi, emocije i povezivanje, su sasvim čudesni i nepredvidivi, kao i u ovoj toploj ljudskoj priči.
“Pred kraj moje prve trudnoće, rutinski pregled se pretvorio u prijem u bolnicu i, na kraju, hitan carski rez. Brzo smo došli do moje majke i zamolili je da ostane sa našim kućnim ljubimcima. Moja mama je ponosna pseća baka i, kao i uvek, bila je oduševljena što provodi vreme sa našim jazavičarom. Do danas, njena omiljena šolja za kafu je i dalje ona sa podebljanim, crnim slovima koji izjavljuju: „Volim svog unuka“.
Naravno, očekivla sam isti nivo entuzijazma kada smo stigli kući sa našim sinom — njenim prvim unukom. Ali nekoliko minuta nakon našeg dolaska, izjurila je iz kuće, objašnjavajući da treba da spava u svom krevetu. Bila sam i šokirana i razočarana. Pretpostavila sam da će se ponašati na radimo na osnovu istog šablona sa psom; da će babina pravila više ličiti na dragoceno ljubljenje koje je moj pas doživeo nego na neposrednu udaljenost na - koju je prešla. Umesto toga, ona je izložila svoje uslove, koji su uključivali zabranu menjanja pelena i zabranu čuvanja dece dok on ne bude naučen na nošu.”
Nije bila bake kakvu sam očekivala
“Razmišljajući o ovim razgovorima, shvatam da zapravo nikada nismo razgovarali o tome kakva bi ona bila baka. Očekivla sam preterano ljubaznu, pomalo strogu, stereotipnu baku. Zamišljala sam svoju majku kako planira aktivnosti, pravi slatkiše sa svojom decom i povremeno posmatra sve nas.
Ono što sam dobila je baka sa punim društvenim kalendarom, uključujući duboku posvećenost svojoj zajednici i, posebno, njenoj pozorišnoj grupi. Posećivala nas je, ali obično samo na sat ili dva, i često je tempirala ove relativno kratke posete kada je bila na putu ka nečemu drugom. Saveti moje stogodišnje bake o dugovečnosti i načinu života uključivali su praćenje tehnologije, užurban društveni život i tračeve. Dok sam bila staratelj moje bake, naučila sam kako da nekog drugog stavim na prvo mesto. To me je pripremilo da budem dobar roditelj. Nisam imala pojma da će za samo nekoliko kratkih godina ovo biti upravo ono što je mom sinu potrebno.”
Njen stav je upravo ono što mu treba
“Kada je bio mali, primetili smo neka zabrinjavajuća ponašanja. Čak i najbenignije interakcije mogu aktivirati njegov nervni sistem i učiniti da se oseća izuzetno uplašeno, što ponekad dovodi do akutnih napada anksioznosti. Tražili smo stručnu pomoć i na kraju dobili dijagnozu. Kroz sve to, moja majka je nastavila svoje kratke posete pod niskim pritiskom. Jedan od načina na koji smo rešili invaliditet nervnog sistema našeg sina bio je da smanjimo zahteve u njegovom životu. Njegov mozak ima problema da razlikuje šta jeste i šta nije pretnja, a mi smo znali da najmanje jednu sezonu moramo da smanjimo broj interakcija i odluka sa kojima se svakodnevno suočava.
Ušli smo u naviku da intervenišemo kada ga neko zasipa pitanjima, insistira da učestvuje u nekoj aktivnosti ili na drugi način upadne u njegov prostor. Jednostavan odlazak da se vide sa porodicom ili posete prijateljima postala su logistički složena – zahtevala su društvenu strategiju, predviđanje emocionalnih potreba, spremnost i sposobnost da se okrenemo u trenutku, i dovoljno grickalica koje je jeo te nedelje da se vrati kući bez teških ispada.
Prijatelji i voljeni su se borili da razumeju našu promenjenu strategiju roditeljstva, pristup disciplini i interakcije sa našim sinom. Neki su nas ispitivali, pa čak i izazivali.
Ali moja mama je samo nastavila da radi ono što je oduvek radila. Do danas, kada se pojavi - obično sa njegovom omiljenom poslasticom - dopušta mu da joj kaže kako želi da provede njihovo vreme. Često samo sede na kauču i gledaju TV, pojedu neke grickalice, a onda ona ode. Ona radi sve stvari za koje sam mislio da će biti nedovoljne kada je on bio beba. Bojao sam se da bi njen pristup sprečio vezu između njih dvoje. Ali umesto toga, to je bio savršen način da se povežete sa njim.”
(Yumama/J.D.)
BONUS VIDEO