Ovo je moja ćerka Teodora, dete kao i svako drugo, ali sa viškom hromozoma koji joj pravi razne probleme. Ali ona isto želi da se igra, da se smeje, da trči, da se igra žmurke, da se blesavi...kao i svako drugo dete.
E, kad krene da se igra sa drugom decom, najčešće je ona ili ismevaju ili beže od nje. Ona toga nije svesna, što je dobro za nju. A meni se srce cepa. Učim i tu drugu decu i nju kako da se igraju zajedno, međutim slaba vajda.
Juče se desio vrhunac, ostala sam bez teksta!
Na igrališu smo ispred naše zgrade, poznato joj od rođenja. I poznata deca. Sakrila se u kućicu, a petoro-šestoro dece je na kućici i začikavaju je. Ona misli da se igraju, a oni svašta pričaju - da je čudovište, gledaj je, gledaj je kako obrće oči, hajde da je zadirkujemo. Ja ne reagujem, na metar sam od njih. Pustim da vidim dokle će. A oni počnu da se dogovaraju kako će, sledeći put kad izađe napolje, da je sačekaju ispred ulaza i da je prebiju! E, tu sam odreagovala.
Ko su ti monstrumi od dece?! Kakvi će ljudi postati?! Zašto da prebiju Teodoru, dete sa smetnjom, koja im neće ništa, samo se igra?! Šta je sledeće?! Stvarno je veliki poduhvat gajiti dete sa smetnjom u razvoju u Srbiji, a da ne poludiš.