'Ja još uvek mucam i idem kod psihoterapeuta': Logoped o teškom životu deteta ŽRTVE VRŠNJAČKOG NASILJA

Sećam se dok sam bio u maminom stomaku kako sam bio srećan... To sada slobodno mogu da kažem. Moja mama je nežna i mila. Njena topla ruka me je uvek čuvala i štitila. Međutim, svet u kome živimo je tužna priča. Sve je počelo jednog jutra kada se mama uspavala, jer je moja sestra imala temperaturu i nije spavala celu noć. ON je ustao i bio je jako ljut što doručak nije još gotov. Moja mama je drhtala. Pokušala je da kaže razlog svog kašnjenja ali ON nije slušao. Odjednom sam čuo prasak i lomnjavu i mamin vrisak, plač i suze. Te suze me peku i danas, taj vrisak i danas odjekuje mojim ušima. Lupa vratima, škripa guma i on odlazi. Mama plače, drhtavim rukama skuplja polomljene tanjire i pokušava da se smiri, ali joj ne uspeva.

Kada dođem kući plačem u sebi. Nisam mogao da žalostim mamu. Imao sam oca, a kao da ga nisam imao. Nikad nije bio tu kada mi je trebao. Da me štiti, da me brani, da se bori za moja prava. Mama je radila tri posla da bi nas prehranila. Jedan od poslova joj je bio čistačica u našoj školi, još jedan razlog za smeh i podrugivanje. Niko nije mogao da shvati da je morala, jer nismo imali novca za osnovne životne namirnice. Sećam se jednog vikenda. Mama kaže: "Moram generalno da sredim školu jer dolazi inspekcija. Pomozite mi, dobiću duplu dnevnicu. Kupiću ti nove patike i košarkašku loptu." E, moje radosti... Volim da igram košarku, ali nemam patike. Radili smo kao ludi, leteli na sve strane. Mislio sam samo o novim patikama, a sestra o novoj jakni.

Sutradan dolazim na trening, odvažan i hrabar što napokon imam u čemu da igram i imam svoju loptu. Bio sam srećan što i ja imam opremu. Završio se trening, trener me je pohvalio i rekao da ako tako nastavim biću deo ekipe za utakmice. Izlazim napolje, hladno je. Mrak u školskom dvorištu. Čujem svoje ime i okrećem se, a oni čekaju. Prvi šamar i udarac bole. Ali boli drugo nešto mnogo više. Uzeli su mi patike, a loptu porbušili. Otišli su smejući se. Ostao sam da ležim na zemlji... činilo mi se satima. Hramajući došao sam kući, odmah sam otišao u kupatilo da me mama ne vidi. Sutradan, uzeo sam svoje stare patike i otišao u školu. Nastavio sam da živim i da se ponašam kao da se ništa nije desilo.

A mama? Mama je znala, ali ništa nije rekla jer nije mogla. Nije imala snage. Moji roditelji su se ubrzo razveli. Da, razveli su se, po mom mišljenju mnogo kasno jer smo mnogo trpeli i patili, gledali, slušali... Moja mama, koja nije mogla da se izbori sa finansijama i nije mogla više sama da nas izdržava, ostavila nas je kod bake da ona brine o nama. Povremeno je nešto slala, s vremenom sve ređe i ređe. Kako sam čuo, posle razvoda se udala ponovo.

Prošlo je mnogo godina od tada. Danas sam odrastao čovek, imam svoju porodicu. Ja još uvek mucam i idem kod psihoterapeuta. Moja sestra se još nije udala. Radim dva posla i borim se da moja deca imaju sve što im treba i da ne osete ono što smo ja i moja sestra proživeli dok smo bili deca. Moj sin ide u osnovnu školu blizu naše kuće, svakodnevno idem na roditeljske sastanke i član sam saveta roditelja, na tim sastancima se često govori o vršnjačkom nasilju.

Sada je to trenutno najaktuelnija tema. S obzirom na to da sam i sam žrtva ponižavanja, ismevanja, šutiranja i lupanja šamara borim se da se to ne desi mom sinu, mojoj ćerki i nijednom detetu ove a i druge škole. Gledam sve roditelje, neki od njih obrazovani, ugledni, nezainteresovano slušaju razgovor drugih roditelja čija deca imaju problem. Naravno da su nezainteresovani, jer nisu bili ni oni, a ni njihova deca sa one druge strane nasilja, kada uveče legneš, sklopiš oči i ujutru se bojiš da ih otvoriš jer znaš šta te čeka u školskom dvorištu. Još jedna u nizu tužnih priča.

Pitate se zašto smo je ispričali na ovaj način. Pokušali smo da vam na drugačiji način pokažemo šta znači nasilje u porodici i među vršnjacima i koje probleme i posledice ostavlja na govorni i socio-emocionalni razvoj kod dece. Uglavnom razorena porodica ostavlja trajne traume na govor. Deca iz takvih porodica slabo napreduju na verbalnom, rečničkom, artikulacionom planu. Kasne sa usvajanjem čitanja i pisanja, mucaju i imaju tikove. Ovo su samo neki od riziko-faktora koji mogu da utiču na razvoj deteta.

Nasilje među vršnjacima je češće među decom koja se razlikuju od ostalih, po govoru, po izgledu, po oblačenju. Deca koja imaju neki vid govorno-jezičke patologije su meta za nasilnike, za podrugivanje, za ismevanje... A to dodatno utiče na ovu decu. Ova deca su često povučena, stidljiva i potrebna im je dodatna podrška i stimulacija tokom razvoja. Priču smo ispričali kao čestu pojavu i svakodnevnicu u poslednje vreme.

Logoped i saradnica portala Yumama dr Nataša D. Čabarkapa

Tekst je objavljen u sklopu projekta koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje.

Pročitajte i..