U jednom staračkom domu nadomak Beograda smeštena je moja mama. Definicija doma za stare je mesto gde provodiš svoje poslednje godine života... zvuči grubo, ali istinito.
U nekom svom trenutku životnog puta zastaneš, poklekneš, razboliš se i moraš u dom. Možda i ne moraš ako je tvoja bolest lakša. Nažalost, moja mama je mnogo bolesna i ima veliki zdrastveni problem. Ostala je nepokretna posle moždanog udara. Trenutak koji Vam promeni ceo život. I to iz korena. Taj isti život vas stavi na ispit najteži u zivotu. Šta sada? Moja majčica, najdivnija na svetu, ne može više da hoda i stoji uspravno kao do sada. Ispit me pita šta ćeš sada? Ti sama ne možeš da brineš o njoj. Iako si zdravstveni radnik, tu tvoja stručna sprema staje i moraš naći rešenje. Misli, brzo misli govorim sebi... šta ćes sada?
Sa jedne strane osoba koja ti je podarila život, a sa druge sin kome si ti podarila život, a moraš da brineš o njemu i svojoj porodici. Večita životna klackalica, gore dole... dole gore. Šta sada? Mojoj mami je potrebna pomoć i to velika... pri hranjenju, oblačenju, kupanju. Da li ti to možes? Odgovaram: Da, mogu i želim, ali ne mogu u isto vreme biti na dva mesta, kuća i posao, dete i kućne obaveze... Misli, govorim sebi... Misli... Uzimam telefon i počinjem da zovem razne staračke domove, raspitujem se o uslovima.
Izabrala sam dom u kom sem nege daju i ljubav, nežnost i zagrljaj. To je mojoj mami trebalo dok mene nema. Sada je trebalo to reći njoj. Ta dva zelena oka me gledaju, a gledala su me ceo život. Sve je razumela, zagrlila me i poljubila, a ja još osećam taj poljubac i taj zagrljaj. To je majka... jedna jedina.
Još je tamo u jednom domu nadomak Beograda i, Bogu hvala, dobro je. Svaki dan se čujemo i pričamo. Ima svu pažnju, negu, razgovor dok mene nema, a kada dođem nastavljamo naše, ali samo naše priče. Često se setimo naših lepih dana. Znate kojih... dana moga detinjstva. Dok je bila živa moja baka, majka moje mame, moj deka, moj tata. Sve je bilo drugačije i lepše, a najviše bezbrižno. Bili smo mnogo jaki i mogli smo sve zajedno. Sada nas ima malo, ali i to malo se čuva. Moja baka je često govorila: "Čuvaj svoju majku, da bi tebe sutra dete čuvalo i brinulo se o tebi". I istina je to.
Svi smo se brinuli o baki i dok je bila živa sve nas je okupljala. Svi praznici, veselja, rođendani. Moja mama i ja smo redovno obilazile moju baku koja je živela u predgrađu mog rodnog grada. Danas to radim ja i moja porodica, jer moja mama to ne moze. Moj sin takođe redovno obilazi moju mamu i nosi joj lekove, banane koje ona obožava i slatkiše. Onda njih dvoje pričaju. Pored divnih ljudi koji se brinu o mojoj mami, brinemo se i mi, i tako treba da bude.
U životu se sve smenjuje. Juče ti, danas ja, sutra opet ti...a prekosutra tvoja deca. Tako je neko životno pravilo. Čini dobro, dobrim će ti se i vratiti. Jedna suza sreće za tugu moje mame... Zvuči nemoguće, ali jeste tako. Kada ste bolesni i kada vam treba pomoć, a vaši najmiliji i najdraži nađu način da se o vama brine i pruži vam se sva nega, ljubav, vi jeste srećni a mi tužni, jer drugačije ne može da bude, jer život je takav. Zato sam ja srećna što moja mama ima sve životne radosti u domu u kome se nalazi, dok mi, njena porodica, ne dođemo da je poljubimo, zagrlimo i popričamo sa njom. Jer u današnje vreme smo svi zaboravili da pričamo, govorimo i razgovaramo sa osobama koje su sad pored nas, a sutra ih više neće biti.
Logoped dr Nataša D. Čabarkapa