IMAM DVOJE MALE DECE, KORPA ZA VEŠ I SUDOPERA SU PUNE - DA LI SAM LOŠA MAMA? Kako da ne "poludite" od kućnih poslova

Nisam dizajner interijera niti life coach. Ja sam samo doktor sa ADHD-om (poremećaj pažnje i hiperaktivnosti). I u februaru 2020. rodila sam svoje drugo dete. S prvim sam imala postporođajnu depresiju i moj muž je upravo započeo zahtevan posao koji mu je oduzimao sve vreme.

Tako sam razradila pedantan plan da se oporavim nakon drugog poroda. Članovi moje porodice će se izmenjivati ​​da mi pomažu prvih 60 dana, ekipa za čišćenje će dolaziti jednom mesečno, grupa za podršku mami će organizovati dostavu večere, a moje dete će krenuti u vrtić.

Bila sam tako ponosna na svoj plan i on se razbio kada je COVID udario 2020. godine. I sva podrška je nestala preko noći. Svi moji dani bili su okupirani poteškoćama s dojenjem, dečjim napadima besa i depresijom. Prljavo suđe stajalo je u sudoperi nekoliko dana. Gomila prljavog veša dostigla je impresivne visine. I često nije bilo prostora u prolazima između prostorija.

A kad bi došlo vreme za spavanje, ležala bih noću u krevetu i mislila u sebi: "Ne mogu se snaći. Možda nisam u stanju da budem dobra majka dvoje dece."

Očekivala sam kritike, ali sam dobio stotine priča
I jednog dana sam odlučio da na Tik Tok postavim komični video o svojoj kući, koja se pretvorila u katastrofu. Nekoliko smešnih snimaka mog nereda, prljavog suđa u dobrom ritmu. Za smeh, da ne bih plakala, naravno. I dobila sam komentar: "Lenja."

Da, bolelo je. Ali očito mi to nije bilo dovoljno i nastavila sam da objavljujem video zapise svog nereda, kao i čudnih stvari koje sam radila i trikova kojima sam pokušavala da počistim nered i da se izborim sa svojim neodoljivim emocijama. I pripremila sam se za dalju kritiku. Ali dogodilo se nešto sasvim drugo.

Stotine priča počele su stizati u komentarima na moje video zapise. Priče poput Amande, koja je, nakon što je izgubila bebu u drugom tromjesečju, stajala smrznuta kraj sudopere jer je zaboravila kako se pere suđe. Priče poput Luline, kojoj je bilo teško da pere zube zbog zdravstvenih problema i depresije. Priča za pričom ljudi s depresijom, ADHD-om, autizmom, izgaranjem, ožalošćenim i kako se bore u svakodnevnom životu.

I može izgledati čudno da neko ima poteškoća u obavljanju tako jednostavnih zadataka. Ali da li su oni tako jednostavni?

Kada se autopilot pokvari
Hajde da razmislimo šta se zapravo dešava sa vešom. Zamislite gomilu veša, u redu? Koliko vam je trenutno čiste odeće ostalo? Možete li oprati veš sutra ili to mora da se opere danas? Trebamo li odrediti prioritete, sortirati, obraditi? Jeste li odrastali s nekim ko vas je naučio kako to učiniti? Ponestalo vam je praška za veš, a ako radite tri posla, kada ćete ići u radnju? Imate li dovoljno novca? I ako jeste, koju ćete odabrati? A kada sve donesete kući, napunite mašinu. Sada odaberite način rada. Koji? Ako ne znate, proguglajte.

A ako imate problema s pamćenjem, setićete se svog veša za tri dana, kada će već početi da smrdi na vlagu. Nema problema, samo ga operite i stavite u sušilicu. Zaboravićete i na ovo. Sada ostaje samo da ga izvadite i složite. Ali imate i troje male dece. Nisu mi dali ni minut da budem sama. I konačno, došao je trenutak kada odlučujete da li ćete dovršiti pranje, pojesti sendvič ili odremati?

Vreme je isteklo, ništa nisi uradila, buljiš u zid. Umorni ste od donošenja odluka jer ste pregoreli od tereta kućnih obaveza. Za neke od vas svi zadaci čišćenja se obavljaju na autopilotu. Ali za milione ljudi, autopilot se pokvari. A još je gore ako sve ovo moraš da radiš kada ti je mama nedavno umrla, ili si upravo izgubio posao, ili koristiš svaku snagu koju imaš da ne umreš danas.

Ako imate terapeuta, malo je verovatno da će vas ikada pitati za pranje veša. U zdravstvu sam radila desetak godina. I još duže sam bila na terapiji, a samo jednom mi je terapeut pričao o kuvanju, čišćenju i pranju zuba.

Ali stotine hiljada različitih ljudi su mi pisale da su im te svakodnevne brige glavni bol u životu. Pa sam pomislila: šta ako počnemo sa čišćenjem? Može li olakšavanje svakodnevnih zadataka poboljšati mentalno zdravlje?

Čišćenje vas ne čini ni dobrim ni lošim.
Sve počinje jednom jednostavnom idejom. Kuvanje, čišćenje, pranje veša vas ne čine dobrom osobom. Ili loše. Slušaj me. Zadaci čišćenja su moralno neutralni.

Da, znam, ako decenijama gledate Martu Stjuart i svaki dan listate slike savršene za Pinterest, može vam se činiti da je nepridržavanje čišćenja moralni promašaj. Da smo lenji, neodgovorni ili nesamostalni.

Ali ako imate organiziran ormar, to vas ne čini uspješnim. A život s gomilom veša na podu ne znači da ste neuspešni. Istina je da se ne radi o moralu. Radi se o funkcionalnosti. Jeste li zadovoljni svime u svom domu? A ne neki hipotetički gostkoji će doći da pogleda kroz vaš ormar.

Spomenula sam Amandu, koja je izgubila bebu i zaboravila da pere suđe. Ispričala je da kada njen muž krene na posao, ona legne na pod pored praznog krevetića i kaže sebi: "Šta da donesem porodici ako ne mogu ni suđe da operem?"

Ali to se promenilo kada je počela da vidi zadatke čišćenja moralno neutralnim. I odjednom posuđe u sudoperi više nije značilo da se ne snalazi dobro kao žena, počela je da razmišlja u sebi: "Šta treba da radim sutra ujutru?" A onda je iz gomile neopranog suđa uzela dve šolje za kafu. Sledećeg jutra je popila kafu i postalo joj je malo lakše da ustane sa poda.

Kada se prepustimo tome da li radimo dobar ili loš posao tokom čišćenja, razmišljamo o tome šta možemo učiniti u okviru naših trenutnih ograničenja kako bismo poboljšali svoje živote danas. A ovo je najzanimljivija stvar. Jer možete prilagoditi svoj život kako vam odgovara.

Dovoljno dobro je savršeno
I ovaj pristup može raditi sa bilo kojim problemom s kojim postoje poteškoće. Samo se zapitajte: "Šta pokušavam postići i kako to mogu postići na svoj način?" U retkom trenutku slaganja odeće, bacila sam pogled na skafander za bebu i pomislila u sebi: "Zašto ovo savijam?" Dječji skafanderi se praktično ne gužvaju. I generalno, nikoga nije briga da li je dete u izgužvanom skafanderu. U stvari, verovatno ću ga presvući četiri puta pre ručka.

Ne treba ga savijati. Rekla sam to naglas i prvi put sam razmišljala o tome kako da mi veš bude prikladan. Pogledala sam svoju pidžamu od flisa, donje rublje i šorc za teretanu i shvatila da nijedan od ovih predmeta ne treba slagati. I od tada nisam ništa dodala.

Premestila sam svu porodičnu odeću u jedan ormar pored vešernice, a sada samo bacam stvari u organizovane fioke bez preklapanja. Moj novi moto je: "Dovoljno dobro je savršeno." A sve što je vredno uraditi vredi učiniti na pola puta.

Morate sebi dati dozvolu da učinite malo. Uradite to tako što ćete prekršiti sva pravila. I zamenite taj unutrašnji glas koji kaže: "Ne uspevam", drugim: "Trenutno mi je teško. A ljudi kojima je teško zaslužuju saosećanje."

Ako je tuširanje danas preteško, uzmite malo maramica za bebe. To je neobičan način, ali zaslužujete da budete čisti. Ako vam je preteško pripremiti večeru, upotrebite papirne tanjure i nešto odmrznite. Vratićete se kuvanju i pranju veša neki drugi dan, ali ne danas. U međuvremenu, zaslužujete da jedete.

Mogla bih s vama podeliti stotine drugih genijalnih rešenja do kojih su ljudi došli nakon što su prihvatili ideju da su zadaci čišćenja moralno neutralni. Prema mom iskustvu, ljudi će biti neverovatno kreativni kada ih nauče kako da saosećajno govore sami sa sobom, piše portal deti.mail.ru.

BONUS VIDEO:

(Yumama/T.A.S.)