SAMOHRANI TATA JE UČINIO ČUDO ZA AUTISTIČNU ĆERKU: Ono što je naučio devojčicu mnogima je neverovatno - evo šta sve radi

Artem Jermolin (50) iz Rusije je samohrani otac ćerke kojoj je dijagostikovan autizam. Nastja ne uzima korektivne lekove, ali napreduje. Sa 19 godina bavi se šivanjem, svakodnevnim životom, baštovanstvom, kuvanjem, klizanjem i vozi rolere, kupanjem u bazenu, odlaskom u prodavnicu u svom selu. Svemu tome je čovek svoju ćerku naučio skoro sam, živeći u selu. Evo kako je uspeo u tome - ovo je njegova priča!

"Nastja je odmah pokazala da zaostaje u razvoju. Govor je samo odgovarao samo godinama, a sve ostalo je kasnilo. I za deset meseci bila je hospitalizovana u republičkoj bolnici. Nakon toga, govor je nestao..."

"Doktori su nazivali različite verzije, među njima je bio autizam u ranom detinjstvu, ali tada nismo razumeli o kakvom se stanju radi. I do pete godine shvatili su – da, to je to. Sa sedam godina postavljena je zvanična dijagnoza RDA, a sa sedamnaest "atipični autizam".

U to vreme, otac je već pet godina odgajao Nastju. Žena je otišla kada je devojčica imala 12 godina. Artem nevoljno govori o razvodu - njegova žena se vratila svom prvom mužu. Otac je kategorički odbio da joj da Nastju. Suđenje je završeno mirnim sporazumom. Ćerka je ostala sa ocem, za šta je njena majka postavila uslov: da se odrekne dela imovine i od sudskih izvršitelja povuče rešenje za izdržavanje ćerke. Nastja viđa majku nekoliko puta godišnje, ide u posetu.

Artem kaže da mu je životna situacija u kojoj se našao pomogla da se maksimalno posveti Nastjinom razvoju. "Uključio se u potpunosti, posvetio ćerki. Naučio sam puno o autizmu."

Naravno, pomoglo je i to što su živeli na selu i vodili domaćinstvo. Mnogo posla, više nego dovoljno. Imaju konja, krave, telad, kao i baštu. Od detinjstva, Nastja je pomagala ocu, brinula se o životinjama, pripremala hranu, sadila krompir i brala voće. Vodio je ćerku svuda sa sobom kada bi obavljao poslove. išli su zajedno na livade, u šumu da beru pečurke. Jednom je Nastja čak provela noć sa ocem u šumskoj kolibi.

Otac se maksimalno potrudio da je nauči kako da bude samostalna. Ono što Nastja najviše voli da radi svakkao je kuvanje. Zna ne samo da kuva najjednostavnija jela - ispeče jaje, kuva testeninu ili seče salatu - već i da mesi i ispeče pite i napravi torte i kolače... Sve je to rezultat mnogih treninga i ponavljanja, kaže Artem:

"Tvrdoglav sam kada se nečemu posvetim." Kada je želela da nauči da kuva šarlotu, pokušala je 30 puta pre nego što je uspela, a tata je bio strpljiv i trudio se da pomogne. Otac se prisetio sa osmehom samo koliko je sastojaka propalo ili su gih pojele životinje jer im nešto u kuhinji nije uspelo.

Međutim, istakao je da 30 pokušaja za spremanje jela je malo. Neke stvari su zahtevale mnogo više rada i strpljenja. Na primer, ocu i ćerki je trebalo godinu dana da Nastja nauči kako da razume vreme pomoću kazaljki na satu i pretvori ga u digitalni format i obrnuto.

"Učinio sam to putem pokušaja i grešaka. Radiš, radiš, počinješ sledeću fazu, onda se ispostavi da si pogrešio. Trebalo je razraditi ovu novu fazu pre nego što je počela da funkcioniše prethodna. I počinješ sve ispočetka. Ali sada se ćerka snalazi u vremenu."

Zahvaljujući časovima u specijalnoj školi, devojčica savladava i ručni rad - već može da šije pocepanu odeću ili plete šal. Prvi ručno pleteni šal dobio je tata. Danas, devojčia plete šalove i prodaje ih, takod a je Nastja zaradila i svoj prvi novac.

Na koji način Nastja uči, tata je objasnio: "Učvršćivanje svake ozbiljne veštine zahteva izuzetnu koncentraciju, jer zbog poremećaja moždane aktivnosti nikada ne znate kako dečji mozak obrađuje ove ili one informacije. Na primer, kada je Nastja naučila da plete, s vremena na vreme je pravila greške u petljama. Ja ili učitelji smo rasparali pogrešne redove, a moja ćerka je, prateći ih, odlučila da je uvek potrebno rasparati: ona će isplesti red - ona ​​će ga onda rasparati. Tek nakon puno ponavljanja, Nastja je shvatila da nema potrebe da svaki put raspara redove. To je zasluga učitelja iz njene škole. I tek nedavno, videvši puknuti šav na mojoj vetrovki, Nastja je ćutke zašila jaknu. I uradila je to veoma dobro, što me je dirnulo i oduševilo... Ovo je odgovor svima koji kažu da se osobe sa autističnim poremećajima ne mogu prilagoditi svakodnevnom životu."

Kako izgleda dan samohranog tate i autistične devojke:

"Ako Nastja ide u školu od osam ujutru, onda Nastja i ja ustajemo u deset minuta do pet. Ustajem, budim je, radimo vežbe, a Nastja namešta krevet i zagreva doručak. Posle doručka – jutarnji toalet: peremo zube, umivamo lice, zatim sređujem ćerki kosu. Tako prođu dva sata. I vozimo se oko sat vremena do drugog kraja grada. Dok je Nastja na času, ja čekam tamo, ne vraćam se, mogu da odem u kupovinu. Dva puta nedeljno idemo u rehabilitacioni centar u istom kraju. Tri puta nedeljno na klizalište, a ja je često vodim na bazen. Subotom idemo i na bazen, i na klizalište..."

Otac je posebno ponosan na Nastju jer je savladala panični strah od vode, trener je rekao da nikada neće plivati. Tada je Artem sam počeo da obučava svoju ćerku. On podseća da je od početka godine sa Nastom išao na bazen 136 puta.

"Kada smo došli u sekciju za adaptivno plivanje, Nastja se dugo plašila vode, vrištala je. Tokom grupne nastave sam morao sam da se spustim u vodu i da radim sa Nastom. Jer bez mene na grupnom času, Nastja je samo lutala u vodi. Tada ju je trener, zbog Nastjine vriske, izvodio iz grupe na individualne časove bez mog prisustva, uz to mi je telefonom rekla da treba da napustimo plivanje i tražimo druge načine rehabilitacije. Pošto Nastja nikada neće plivati zbog paničnog straha da ne zaroni lice u vodu. Ovo uopšte nije odgovaralo Nastjinom ocu. Tada sam počeo da je vozim uz naknadu, koristeći činjenicu da je bazen u državnom vlasništvu i da je snižena cena za invalide. Nastja je počela da uranja lice u vodu na drugom času nakon reči trenera da Nastja nikada neće plivati. A na četvrtoj lekciji je prvi put plivala... Nepotrebno je reći koliko sam bio srećan zbog uspeha svoje ćerke. Generalno, deca sa smetnjama u razvoju su plodno polje za ogroman broj predrasuda i stereotipa sa kojima se mora boriti."

Artem Jermolin ne očekuje ozbiljne sportske uspehe od svoje ćerke. Kaže da je sport za opšti razvoj i jačanje organizma. Ali Nastja je ponosna na svoja dostignuća. Na primer, bronzana medalja kompleksa fizičke kulture i sporta "Spremni za rad i odbranu". Ova medalja je velika zasluga trenera grupe za adaptivno umetničko klizanje.

Nekoliko meseci Nastja je trenirala da održava ravnotežu na rolerima, koje joj je kupio otac. Ali pored toga, trener je proveo isto vreme kao i na klizalištu, posvećen časovima u dvorani. A Artem takođe snima Nastjine uspehe i vodi YouTube kanal posvećen njoj.

"Moji video snimci su za roditelje koji odustaju ili očajavaju. Internet uopšte pruža velike mogućnosti za razvoj komunikacije: uz pomoć njega sam pre mnogo godina saznao da Nastja ima autizam, i pre nego što je zvanična dijagnoza potvrđena, i komuniciram sa drugim mamama i tatama koji su u istoj situaciji kao i mi. Sve ovo pomaže, podržava, uliva poverenje da idemo u pravom smeru."

Prema Artemu, uprkos uspesima, Nastja ima još mnogo da nauči. Na primer, i dalje postoje poteškoće sa saobraćajnim pravilima, prelazima ulica na semaforima. U selu, Nastja se navikla da brzo ide ispred svog oca. U gradu ova navika može postati opasna. A Nastja može bezbedno da ode sa strancem. Stoga je u gradu Artem ne ostavlja samu na ulici.

(Yumama)

BONUS VIDEO: