Kad umesto hotela izaberete jedrilicu: Mama tri devojčice o svom iskustvu sa prvog porodičnog jedrenja (FOTO)

Kako izgleda porodični odmor kada umesto hotela izaberete jedrilicu, otkriva mama tri devojčice.

O jedrenju nisam znala ništa, a reakcije okoline bile su skoro identične: kako ćete preživeti toliko ljuljanje jedrilice? Šta ako vam bude muka tokom celog odmora? Nećete moći da spavate u minijaturnim kabinama! Napašće vas ajkule na otvorenom moru! Nemate lekara ako se neko razboli…  To je, na moju već razbuktalu maštu, bilo sasvim dovoljno da na put krenem prepuna straha i strepnje.

Sunčano popodne i atinska marina prepuna glasnih ljudi i uredno parkiranih jedrenjaka malo je razbistrila moj pogled, pa sam hrabro ušla na jedrilicu i zauzela sigurno mesto pored skipera. Računala sam da tu ne može da bude iznenađenja. Moja deca su bila mnogo opuštenija pa su obišle jedrilicu uzduž i popreko i spremno dočekale isplovljavanje.

Prvi pogled na otvoreno more i prvi šum čistog vetra bili su dovoljni da odbacim sve strahove i strepnje i zagrlim mogućnost da doživim ovo putovanje na jedan poseban način.

Foto: Privatna arhiva

Iz atinske luke ispratili su nas delfini. Raširili smo jedra i pustili jedrilicu da seče talase dok hrli ka ostvu koje se samo naziralo u daljini.

Jedrilica jedri pod određenim uglom koji uopšte nije mali. Koliko sam uživala u mirisu mora i vetru koji je šibao oko moje glave, toliko sam širila zenice u strahu da neko od nas ne uleti u vodu. Znala sam da ne možemo da se prevrnemo, da kontrateg uvek vuče jedrilicu u normalu, ali sam znala i da je za ovakvo putovanje ipak potrebno malo vremena, prihvatanja i otvorenih misli. To je došlo vrlo brzo, mnogo pre nego što smo stigli u uvalu u kojoj ćemo prespavati noć. Počela sam da uživam!

Bacili smo sidro pa sam sišla do kabine da namestim posteljinu. Prvi susret sa kabinama za spavanje bio je strašan. Nisam mogla da zamislim da glavu stavim u tako mali prostor, pa sam tu noć prespavala naopačke, sa širom otvorenim prozorima, kao jedinom zaštitom od potpune klaustrofobije.

A noć je bila divna. Negde u daljini čula se grčka muzika, blag žamor ljudi u kafani i ravnomerno udaranje talasa o brod. Iznad nas je bilo samo blistavo i široko nebo prepuno zvezda.

Jutro na brodu zauzelo je ubedljivo prvo mesto na spisku mojih divnih jutara. Skočiti u more pre kafe, pre doručka, pre tek probuđene dece, ne razmišljati o peškirima, suncobranima, ležaljkama, pesku u kupaćem kostimu, ne opterećivati se čak ni kremama za sunčanje već samo skočiti, zaroniti i ostati neko vreme pod vodom dok se mozak sam od sebe ne umiri…

Čarobne uvale se brzo napune, dolaze turisti brodićima, dolaze porodice jedrilicama i katamaranima. Treba pobeći na vreme, raširiti jedra i ploviti, ploviti, ploviti…

Put nas je naveo na živopisno ostrvo u Saronskom zalivu. Krenuli smo u istraživanje, u šetnju po uskim uličicama prepunim zelenila i načičkanih kućica sa crvenim krovovima. Popodne smo proveli na plaži, a uveče smo uživali u lokalnim tavernama, prepunih turista i različite muzike. Ništa nije bilo slično klasičnom letovanju na koje smo navikli. Čak ni giros koji smo to veče pojeli.

Sve o čemu sam razmišljala pre ulaska na jedrilicu bilo je potpuno drugačije. Hranu smo spremali na brzinu, bez mnogo kuvanja, jer za to nema posebnih uslova, samo mnogo naseckanog svežeg povrća, masline, sirevi i sve što uz to ide. Čak i vino, dobro ohlađeno u velikom sanduk-frižideru u koji staje sve što nam treba za sedam dana. Odeća skoro da nam i nije potrebna. Ceo dan smo provodili u kupaćim kostimima. Bila sam ponosna na sebe jer sam odlično procenila količinu garderobe koju treba poneti – za svakoga po jedan ranac – veš, par majica, šorts i vetrovka.

Foto: Privatna arhiva

Već sledeću noć sam prespavala u rupi – mestu koje je predviđeno za glavu i nisam umrla od nedostatka vazduha, naprotiv, imala sam sasvim dovoljno mesta da se okrenem, dišem i sanjam…

Tokom celog putovanja nikome od nas nije se zavrtelo u glavi, niko nije povraćao, nisu nas pojele ajkule, nisamo ih čak ni videli jer ih u ovim vodama nema, jedrilica je ostala stabilna i neprevrnuta a mi smo se svi, jednom rečju, zaljubili u jedrenje. Posebno deca koja su od jutra do mraka skakala sa pramca, istraživala podvodni svet ronjenjem, hvatala morske zvezde, hobotnice i ježeve i vraćala ih u more nepovređene…

Mi smo upili svu lepotu ostrva koja smo obišli i uvala koje smo birali za prenoćište. Povratak na kopno bio je bolan dodir sa realnošću, i tek tad je počelo da mi se ljulja u glavi. Mislim da je moje telo samo želelo da produži boravak u divnom, ušuškanom svetu daleko od svakodnevnog ritma. To ljuljanje sam prihvatila kao blagoslov i poziv da svako sledeće leto provedemo na sličan način.

Mama Tatjana Trajković, master grafičkog dizajna i integrativni art terapeutski i psihodramski savetnik, osnivač Centra za umetnost i kulturu "Artelje"