Priča mame koja je odlučila da bude srećna: Da li je odgajanje dece stvarno teže nego ikad ili smo mi generacija koja previše kuka?

Nedavno sam upoznala ženu od 92 godine. Bila je udata, ali tokom Drugog svetskog rata muž joj je poginuo od eksplozije mine. Iako je ostala mlada udovica sa četvoro male dece, pokupila je deliće svojih razbijenih snova i nastavila da živi bogat, interesantan život.

Ostala sam bez teksta. Moji prijatelji i ja se neprestano žalimo kako smo pod stresom 24 sata devno. Imamo sjajnu decu, udobne domove i divne muževe, a najgora stvar koja nam se dogodila ove godine je što naš omiljeni košarkaški tim nije ušao u finale. Zdravi smo. Možda neki od nas nisu bogati, ali nije ni da nemamo za kafu u kafiću.

Nisam mogla da se ne zapitam: Da li je danas odgajanje dece stvarno teže nego ikad ili smo mi samo generacija koja previše kuka?

Odlučila sam da razgovaram sa ekspertom, i ispostavilo se da je odgovor na oba pitanja na neki način potvrdan. Doktor psihologije mi je rekao da za prosečnu osobu zaista jeste jako stresno odgajati decu. Velikim delom je to zato što danas imamo mnogo izbora u životu, pa zbog toga moramo i svakodnevno da donosimo mnogo odluka.

Moja devedesetdvogodišnja prijatlejica nije morala da se bori sa takvim izborima, barem ne na isti način kao mi. Danas, posao van kuće podrazumeva upisivanje u vrtić ili angažovanje pomoćnika - baka, deka, dadilja, komšinica. Osećaj da stalno nešto i nekoga morate da organizujete i da brinete, neminovno dovodi do velikog stresa i nervoze.

Sa druge strane, roditelji koji odluče da ostanu kod kuće se opet susreću sa raznim glavoboljama. Često je u pitanju stres zbog nedovoljno finansija ako jedno od roditelja ne radi, ili pak konstantne rasprave o novcu.    

A zatim, ima i ludaka kao što sam ja koji pokušavaju da rade sve. Sećam se da sam jednom pisala neki rad tokom predškolske predstave. Zbog toga sam propustila praktično svaki momenat u kom je moj sin bio na sceni. Moje srce se raspadalo, a taj rad će svakako morati da se prepravlja - i nisam na kraju uradila ništa. Nekada mi se čini da mi ne ide ni majčinstvo i posao.

Mnogo sitnih svađa

Naravno da neke stvari kao što su mikrotalasna, mašina za pranje posuđa, telefoni čine život jednostavnijim. Roditelji su međusobno povezani više nego ikad. Čak i tokom porodiljskog odsustva mame mogu da se povežu na društvenim mrežama, i lakše i brže saznaju odgovore na pitanja vezana za bebu.

Ipak, uprkos svim tim pogodnostima, svet je zbog toga postao zauzetiji i komplikovaniji. Današnje radne pozicije zahtevaju previše od nas, a prosečan čovek troši mnogo više vremena na poslu nego pre. Moderne tehnologije su učinile da budemo dostupni uvek i svuda, dajući nam jako malo mogućnosti za pravi odmor.

Tu su i mediji koji naše mozgove zatrpavaju neograničenim brojem informacija. Konstantno nas bombarduju slikama žrtava zemljotresa, političkih skandala, ubistava u tom i tom gradu. Pa nije nkakvo čudno da smo pod stresom.

Čak i otac koji učestvuje u odgajanju deteta može da stvori stres. Imati partnera uključenog u roditeljstvo je savršeno, naravno ukoliko imate isto viđenje vaspitanja. Ukoliko se ne slažete ili se tata ne snalazi - onda i kada se odmaraš, stalno razmišljaš i pratiš šta radi i samim tim pojačavaš anksioznost. 

Stres u njegov efekat na porodicu oduvek je interesovao sociologe i psihologe. U početku, tokom istraživanja stresa, eksperti su se fokusirali na glavne stresore koji su uticali na neke porodice: ozbiljni zdravstveni problemi, beskućništvo, siromaštvo, prirodne katastrofe. Dalje su istraživali one malo ređe, ali opet velike stresore, kao što su razvod, smrt roditelja, gubitak posla.

Međutim, ubrzo su ustanovili da čak i one žene koje se nisu suočavale sa nekim od ovih velikih stresova, ulicom hodaju stegnutih vilica i napetih ramena.

Kućni poslovi su stvarno beskrajni. Sudovi uvek prljavi. Odeća nikad složena, a deca planiraju da se međusobno pobiju ujutru pre nego što uopšte krenu u vrtić. Spojte sve te probleme, i shvatićete da smo pod pritiskom kao da se nalazimo u džungli pre trideset hiljada godina, i borimo se sa životinjama sa jednim običnim štapom.

Mama pod stresom. Foto: Shutterstock

Nemoguće visoki standardi

Eksperti za stres su saglasni da smo nekada i sami svoji najgori neprijatelji, koji roditeljstvo čine težim nego što jeste. Imamo neverovatno velika očekivanja: zar ne treba svaki Božić da bude bolji od prethodnog? Zar ne treba svaka porodica da teži savršenom domu, novim automobilima, i zaista velikom fondom za školovanje deteta? Najgore od svega, sav taj pritisak poćinje istog trena kad se beba rodi - od početka sve mora da bude kako treba. 

Bez obzira da li su komplikacije naša krivica ili cena koju plaćamo što živimo u modernom svetu, postoji bolji način da se sagleda sav taj stres. Način nakoji pristupamo stresnim situacijama može da bude i zdrav i produktivan, možemo da učimo iz njega, a uz to i da postanemo bolji roditelji. 

Što se mene tiče, odlučila sam da iz stresa izvučem ono najbolje. Ne želim da budem ona žena koja će, kada deca odu da studiraju, moći da se priseti samo momenata sedenja kod pedijatra ili kupovine obuće. Ja bih da se prisetim trenutka kada su deca naučila da duvaju balončiće, kad su izgovorila prvu šalu, ili pak rekla "Volim te, mama."

Moji motivi su zaista 100 posto sebinčni. Verovatno je istina i da, što se više ja borim da obuzam stres, to će mi deca biti srećnija. Ali nije to razlog moje odluke. Razg je taj što je to bolje za mene. Ipak, majčinstvo je i moj posao, i sama želim da uživam u njemu koliko god mogu. Dakle, vodim svoju kampanju za odmaranje žena. Evo šta ja sve radim. 

- Pažljivije biram sopstvene reči. Pokušavam da izbegnem fraze "pod stresom sam". Kako moja sestra kaže "Ukoliko dan ne uključuje put ka hitnoj pomoći ili poziv advokatu, ne možeš ga nazvati kriznim. To je samo jedan loš dan."

- Spuštam kriterijume. Inače mnogo više tražim sama od sebe nego bilo ko drugi, pa sam odlučila da odustanem od svojih "najbolja mama godine" očekivanja. Tako ovd egodine nisam odustala samo od pravljenja prazničnih čestitki, već i od slanja čestitki uopšte. Puštam decu da gledaju televiziju malo više nego što bi trebalo, kako bih platila sve račune na miru. Petak je uvek veče za picu, i uopšte se ne trudim da ih nateram da jedu salatu da bi se bolje hranili. 

- Više razmenjujem nežnosti sa svojim suprugom. Žene pokušavaju da se fokusiraju na svoju decu i posao, pa onda suprug ispašta. Međutim, parovi koji se trude da ostaju bliski tokom teških godina postaju bolji tim. Obaveze su podeljene bolje, a uz to je mama ispunjenija.

- Ne skrivam nered. Imam jedan znak u sobi u kojoj mi stoji prljav ili nepeglan veš, a koji ima natpis - "dosadne žene imaju perfektne domove". Svake godine ova poruka ima sve više smisla. Na primer, nekada sam nedeljama planirala i pripremala dečije rođendane. A od sada samo pozvam ljude do kojih mi je stalo i koji neće gledati koliko mi je pod čist. 

- Provodim više vremena sa prijateljima. Dokle god sam zabrinuta, ništa mi neće pomoći više od ćaskanja sa drugaricom, ili drugom mamom koja se saoseća samnom i može da kaže: "I moje dete isto".

- Uživam u trenutku. Svakoga dana dam sebi par minuta da se podsetim da ove godine neće trajati zauvek i da bi trebalo da osećam svaki sekund koji provedem sa decom. Prošle nedelje sam, na primer, odložila sve obaveze i odvela sina u bioskop.

Jedne noći sam se ozbiljno posvađala sa ćerkom, pa sam počela da razmišljam kako će izgledati praznici onda kada budem sama i stara.

I tada sam shvatila da su spontani trenuci sa mojom decom bogatiji, dubolji, interesantniji nego bilo šta planirano, da su sitne pažnje, usputni razgovori, neplanirani izlasci, čak i besciljno zajedničko gledanje televizije bolji od bilo čega o ćemu sam danima brinula i "lupala glavu" misleći da li je dovoljno dobro za njih.