Još
Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Septembarske 'čarolije': Mama u Bermudskom trouglu

Religija mi brani da u septembru pišem priče. 

Moji Bogovi, svi do jednog, imaju usaglašen stav da sve žene na pragu 40-ih, koje imaju četvoro dece i čije ime počinje na slovo T, u septembru ove godine imaju puno nekog galaktičkog posla, nema se vremena za pisanje i to još na srpskom.  

Pokušala sam da zbrišem, ali mi moja pokojna baba u snu kaže da se od toga pobeći ne može, kleta sudba upisana je i iza 7898 pera na dupetu polarne sove, neverne Tome mogu da provere. I stvar će teći tako, rekla je, kada krajem septembra konačno na Islandu prhne vetrić koji preleti planetu i to moje „pero-čuvar“ s dupeta dotične sove mrdne u ritmu 3x2x1- bura će se stišati i život će se nastaviti u svom ritmu. Možeš pisati to svoje, šta god. I bi tako. 

Baba je inače i za života bila prozorljiva, mada to nije priznavala ni za lek. Pripisivala je to tek iskustvu i prirodnom pesimističkom stavu prema životu, ali istina je da su svi na prvu loptu odahnuli kada se upokojila. Ipak, kada je počela da nas sve uhodi i u snovima, najavljujući zlu kob precizno kao iglom da gađa, nema čoveka koji nije počeo da žali za danima kada je bila živa. Čak i kad ništa ne kaže, baba ti dođe u san i smeje ti se, bez zuba, pa ti vidi. A ništa ti nije smešno. 

A naš poštar, nakon što mu je baba prilično bezosećajno najavila očevu smrt, decenijama je dolazio kod nas u kuću tek pošto bi obišao ceo komšiluk s penzijama i cimnuo dve, tri ljute da razbije strah. Tek tako teturav bi pozvonio na vrata naše kuće i isti skeč bi mogao da počne: kad stane pred vrata, noge mu otežaju kao da su od olova, on proguta knedlu i desnom rukom svuče kapu s glave preko lica. Usta mu se sasuše, jezik odeblja. U sebi opsuje dan i sat kada je pristao da radi ko poštar i kud nije učio za veterinara. Tako beo stoji, a baba otvara vrata i brišući ruke o krpu gleda ga neko vreme i svaki put izgovara isto: "Ajd, ulazi. Šta si se usr’o?!". To bi ujedno značilo da za njega nema loših vesti.

Za moju babu svi smo bili vucigaće, bitange i lezilebovići. Niko pošten se nije ni rodio, a kamoli umro. I nije mnogo marila za suptilnu ljudsku emociju. Istovremeno, svi su mogli od nje da dobiju hranu, zakrpu na odeći i savet koji uopšte nisu ni želeli. 

Baba, nadam se da i ti, kao i drugi pokojnici čitaš blogove, Fejsbuk i pratiš komentare. Filadendron je zdrav i čitav, nemoj da brineš, eno ga na Karaburmi. To se u snu nikad ne setim da kažem, a znam da te to baš zanima, pa evo da iskoristim priliku. 

Dakle, htela bih da kažem da su stvari u septembru spolja delovale regularno, ali da je iznutra bilo ozbiljnog zapinjanja. 


Foto: Profimedia
Hipnotisano sam hodala u svom ličnom Bermudskom trouglu kuća-škola-vrtić, s blago odsutnim pogledom i piskavim glasom. Moj VoljeniMuž na Večitom Službenom Putu intezivirao je svoje poslovne aktivnosti do tačke sagorevanja i još jednom me naveo da se zapitam  – šta je on ono beše po zanimanju, ali opet nikako nisam mogla da se setim. 

O muževima sve najbolje

Svako od dece je uhvatilo ritam nove školske godine uz manju ili veću pomoć. Naš dom su zapljusnuli domaći zadaci, očekivanja novih i starih profesora i školske pinkle u količini dobro opremljene knjižare. Užine, potpisi i „gde mi je fizičko“, vratili su se u naše živote automatski, s prvom kišom i gumenim čizmama.

A ja? Mora da sam delovala nenegovano, nezaposleno, neprivlačno i neženstveno svih tih jutara. Vitez u isflekanoj trenerci. Polukoncentrisani vojnik na dužnosti koji trči poslušno, ali se nešto češće sapliće. Deca su surova, ne mare mnogo za lične oluje. Neophodno im je da roditelji budu na visini zadatka u tom javnom delu života: ulasku u školu ujutro. 

Zbog toga mi je bilo još tri puta teže. Krajičkom oka sam skenirala okolne saborkinje pitajući se da li i njih ovog jutra steže nešto drugo, što nema veze sa „Svetom oko nas“. Da li su sve te sređene keve tu neke žene od krvi i mesa ili je to nova, poboljšana generacija  majki s bezgrešnim softverom koji probleme rešava matematički jasno. Nedodirivo deluju te jutarnje majke na ovom delu planete. Plastično i barbičasto, jesenje idilično. Doleću na trotinetu u barberi mantilu, isfenirane s sedefastom senkom na očima. Govore milujućim glasom „sluničko“, tepajući svom detetu da je sunce. I ti očevi, s duksevima i kapuljačama, u patikama i bermudama, sportski-kul-opušteno dok im je još kosa vlažna od tuširanja... ležeran stil Bekamovih ukopio se saliveno u ove istočnije krajeve. Mi s Balkana u toj slici doprinosimo opštem konceptu tolerancije i korektnosti. Moja nesavršenost ističe njihovu savršenost. Žuljam samu sebe. 

A osim toga. Ima još nešto. 

Ovo  mi je deveti školski septembar u životu. Pa, ni u jednom braku nisam imala toliko septembara. U prvi razred sam pošla već četiri puta, a bogami ću i peti. Čini mi se da su sve mameće faze bile zastupljene. Bila sam i zabrinuta i ponosna i raznežena i u žurbi. Bila sam i single i „it’s complicated“ i sveže ostavljena i beznadežno zaljubljena. Bila sam i omađijana učiteljicom i smorena učiteljicom. Spremala sam zdrave užine, zaboravljala sam užine, davala sam deci lovu i ostavljala ih gladne. Donosila sam naknadno fizičko, likovno i kabanice. Puštala sam ih da se peku na vatri sopstvene nemarnosti i lenjosti. Čekala sam nestrpljivo poslednje školsko zvono, kasnila sam pakleno pa su me deca čekala da se napokon pojavim. 

I konačno, radovala sam se polasku u školu iz najnekorektnijeg razloga – što deca neko vreme nisu kod kuće, a znaću da su dobro. To  me je istovremeno stavljalo u poziciju krivca, a kad se čovek oseća krivim, isijava neku posebnu krivudavu eneriju. 

U toj ispranoj uniformi odgovorne roditeljke provela sam čitav mesec dok sam se, paralelno, na drugom frontu, srčano borila u stilu BašČelika rešavajući neverovatne zagonetke karakteristične za bajke i legende u kojima je borba između dobra i zla uvek omeđena najneverovatnijim okolnostima i zadacima koje i najveći junaci jedva mogu da isprate. Ali kako to i u bajci biva, na kraju sve bude dobro. Jer ako nije dobro – onda nije kraj. 

I tako. 

Ispratismo septembarske čarolije, napokon, uz pesmu i jedno rođendansko veselje, ubrzano stvarajući bolji i poletniji oktobarski plan. Vremena za odmor i nema. Priče se ponovo pišu, dani se neprekidno kotrljaju. 

A svako novo jutro u našoj kući prvih nekoliko trenutaka od buđenja prekriveno je mrežom unakrsnih pogleda koji se zategnu kao strune i drhte od iščekivanja dok se pogledima ispitujemo: da li je neko od nas ponovo noćas sanjao babu?!

Gaga Blues

Polazak u školu i vrtić bez stresa:

Izvor: YouTube

Najnovije

Vesti

Porodica