Danas izlažem jedan klasičan muški detinjast sindrom, koji verujem da predstavlja sastavni deo ličnosti svakoga ćalca, pa, iako će mi voljena i još neke mame sigurno zameriti, ipak se javno razotkrivam, više zbog drugih tata nego zbog mama.


Ništa se ne može ostvariti pre nego što sam čovek i okolnosti u kojima se nalazi ne budu zrele za ostvarenje toga. Zato nisam još uvek do kraja ostvaren u svemu što želim da budem. Nisam od onih koji će sopstvene neostvarene ambicije nametati deci. Svako ima svoj životni put. Ja se trudim da se ničega ne odričem. Odredio sam prioritete i lagano ostvarujem one životne potrebe koje sam probudio. Manje-više, sem jedne. Moj rock ’n’ roll nagon je stalno gladan i sve je naporniji. Večito urla.


Željkov blog: Vreme za njih i vreme za nas

Pre 12 godina, kada sam počeo da živim sa voljenom, jer sam izvagao šta s njom dobijam i čega treba da se odreknem, pristao sam na to da ne slušam moju muziku (agresivnu gitarsku i psihodeličnu) kad je ona tu i da prestanem da spavam uz muziku, što sam ceo život pre nje praktikovao. Jedan od najlepših snova u životu sam imao celu noć slušajuči na ripit album Somewhere in time, grupe Iron Maiden. Ne "radi" nas isto ista muzika. Onu muziku koju ona sluša i ja volim, pa se slažemo: tamburaše, ukusni domaći pop, Đoku i tako to. Ali ona nije auditivni tip. Ona je poput Bele iz Diznijeve Lepotice i Zveri. Voli da čita. Po deset puta može da pročita istu knjigu. Čita sve i svašta, ali ima neke omiljene kojima se stalno vraća. Kao što ja preslušavam albume i grupe koje volim.


Posle par godina našeg zajedničkog života, i mog promenjenog bivstvovanja, nedostatak muzike koju sam žudeo da slušam ispoljio se kroz eruptiranje moje unutrašnje muzike. Napale su me neke melodije i počele se pretvarati u stihove. Njihove prve erupcije sam dočekao sa oduševljenjem. Vratio mi se moj svet. Nisam slušao muziku sa zvučnika, ali sam bio pun muzike. Krenuo sam po ceo dan da brusim svoje zamišljene hitove. U prolazu sam pevao svoje pesme, ne tuđe.


Lara se već rodila i pregrmeli smo stres u vezi sa njenim stanjem. Vratili smo se svakodnevnom životu, svemu onome što nam je donosio, i borili se. Moja muzika nije utihnula. Isijavao sam njom i privukao ekipu koja je tražila pevača za bend. Iako nisam imao veze sa pevanjem, toliko me je sve to radilo, da sam se snalazio kao frontmen, a uskoro i kao kompozitor i tekstopisac. Čisto opisa radi, jednu našu pesmu možete poslušati na kraju teksta.


Sve više sam se osećao kao zvezda. Krajnje nerealno, jer nije mi se smešila blistava r’n’r karijera. U bendu smo se šalili, što nije bilo daleko od istine, da je publika posle naših koncerata bila "razočarana, ali puna empatije". Probe, stvaralački nagon, nove pesme moje koje su nastajale na dnevnom nivou, koncerti, snimanje albuma (koji nikada nije izdat), sve me je to sve više obuzimalo i odvodilo me je od očinske odgovornosti. A onda je voljena zahtevala da se opredelim: porodica ili bend.


Željkov blog: (Ne)realni roditeljski strahovi - molim mišljenje na dar...

Izabrao sam porodicu. Volim svoju porodicu i bez nje ne bilo ni moga rock-a. Muzika nije prestala da me spopada. Sad već nisam bio njome oduševljen kao u početku. Bio sam frustriran. Toliko je bilo i bila je tako glasna, a ja sam je gušio. Onda sam kupio gitaru. Pošto voljenoj smeta moje štimovanje, komponovanje i vežbanje, morao sam da izlazim u park, na terasu, u hodnik, i tiho da se predajem zvucima koji su oponašali one unutrašnje. Pošto sam krenuo da stvaram i dečje pesme, donekle sam stekao naklonost i razumevanje voljene za ovaj moj poriv. Ali nisu samo dečje pesme ono što ja želim. Ono što ja želim je sirov i nemelodičan, čudan i krajnje slobodan punk-rock, čiji sam jedini fan ja sam.


Dok čekam da uslovi budu zreli da se ponovo posvetim ovoj svojoj potrebi, da deca malo porastu, da zaradim koji dinar više i nađem ekipu sa kojom ću ponovo na scenu, pravim muzičke kreativne radionice sa decom, i svojom i profesionalno, pravim od njih bend u kojem će se kreativno muzički izraziti. Muzičke radionice navode decu da razvijaju nove kanale komunikacije, da razvijajaju empatiju, da nauče da slušaju i druge, ne samo sebe i da harmonizuju odnose sa drugima. Muzika je čudo!


Željkov blog: Nešto o čemu se ćuti

Ovaj post završavam jednim zanimljivim saznanjem od pre par dana. Klincima kojima vodim muzičku kreativnu radionicu u vrtiću je čitan Danijel Harms. Njegova smela i ćaknuta proza ostavila je izrazit utisak na neku decu, što me je podstaklo da im otpevam jednu Harmsovu pesmu koju smo u bendu obradili, reko', možda da je prilagodim za njih pa i oni da je pevaju, kad, iznenađenje: "Moj tata ima tu pesmu na CD-u!", reče mala Ana. Blago meni!