Grčka je inače zemlja u kojoj najmanji broj dece pohađa obdanište i to 8 odsto dece koja su mlađa od tri godine i 64 odsto dece uzrasta između tri i šest godina. Nezaposlene mame nisu retkost, naročito sada u vreme krize. Većina majki čeka da dete navrši  četiri ili pet godina pre nego što krene u obdanište. Rekla bih da se ovde roditelji i dalje drže mišljenja da je za decu, dok su mala, najbolje da budu kod kuće sa mamom.


Što se tiče obdaništa, tu moraš imati sreće i moliti se da naiđeš na vaspitačice koje istinski vole decu i taj posao. Ukoliko si te sreće (kao što smo na primer bili mi) možeš očekivati puno priredbi, žurkica, raznorazne kreativne igre, uradi sam-projekte, učenje slova, pesmica, manira, sticanje zdravih navika, a najlepše od svega - ljubav prema školici i vaspitačici. Ono što mi se najviše dopada usmeravanje deca ka  sticanju zdravih navika, najviše u ishrani. Nije ni čudo s obzirom da je gojaznost dece u Grčkoj veliki problem. U obdaništu moje mlađe kćeri imaju sokovnik i blender, tako da im vaspitačica redovno pravi sokove i smoothies koja deca sa oduševljenjem prihvataju. Ja, tu i tamo, odnesem punu kesu voća u obdanište - to je neka moja podrška vaspitačicama i njihovoj ideji. Moram napomenuti da to nije slučaj sa svim obdaništima. Naš vrtić ne obezbeđuje nijedan obrok, tako da pakujemo deci užinu, a pritom se moramo pridržavati strogo određenih pravila: nema slatkiša, salama, viršlica, čipseva, kroasana i slične nezdrave hrane. Užina mora da "miriše na mamu", kako nam je krasno istakla direktorka obdaništa na početku školske godine. Tu je i frižider za jogurtiće, mali stolovi i stoličice,a mama je u obavezi da stavi u dečiju torbicu veliku platnenu salvetu na kojoj će dete pojesti svoju užinicu.


Inače, roditelji su ti koji deci moraju da obezbede flomastere, sredstva za higijenu koja se obnavljaju svakog prvog u mesecu. Na početku školske godine biraju se članovi roditeljskog saveta koji zajednički rešavaju probleme, skupljaju novac za razne potrebe dece, sarađuju sa vaspitačima, iznose svoje pregloge, molbe i neretko žalbe. Sa ponosom mogu reći da smo se mi mame lepo organizovale i očistile maleno dvorište od papira i stakla koji su se nakupili tokom leta, a tate su sanirali neke kvarove, izvršili raznorazne popravke kako bi sredina bila sigurnija za decu. Naše obdanište nema čak ni stalnu čistačicu. Eto, kriza je učinila svoje.
Nerado ću podeliti sa vama jednu poražavajuću informaciju - prošlog leta se u Grčkoj zatvorilo čak 118 škola i obdaništa, u nekim mestima u Grčkoj je ukinut dnevni boravak koji je bio spas za mnoge zaposlene roditelje. Učitelji, nastavnici i vaspitači gube svoj posao i cela ova reformacija školskog sistema za nas roditelje ima malo smisla.


Moja jedina zamerka vezana za vrtiće je nedostatak prostora za igru na otvorenom, što nije slučaj sa privatnim obdaništima koja uglavnom imaju sređena dvorišta sa ljuljaškama i toboganima. Deca su uglavnom zatvorena unutra i nisu u mogućnosti da trče, da rade neke fizičke vežbe, da se nauče da zavole prirodu i otvoreni prostor. Sve u svemu, neke od mojih najdražih uspomena su upravo vezane za magične trenutke koje je moja starija kćer provela u vrtiću: njen prvi maskenbal za koji joj je moja mama sašila kostim Crvenkapice, njena prva ljubav, prva priredba, prva rođendanska žurkica sa domaćim šarenim kapkejksima, toplo i nežno prijateljstvo sa vaspitačicom koje i dan danas traje. Možda ćete misliti da preterujem, ali ja se tih dana sećam sa velikom nostalgijom i knedlom u grlu. Čini mi se da moja mlađa kćer zbog današnje krize neće doživeti mnogo toga lepog u obdaništu. Primećujem osetni pad želje za radom kod vaspitača. Sve je manje i manje proslava, priredbi i žurkica.  Sve je manje i manje sredstava, a i motivacije. Bojim se da se jednog dana verovatno neću sećati njenih dana u vrtiću sa setom i leptirićima u stomaku. Nadam se da nisam u pravu.