Još
Ostalo

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Zdravo za gotovo

"Gde su mi ključevi?", "A,  punjač za mobilni?", "Jesi li videla negde moj šorc za trčanje?", "Majku mu, gde sam zaturio onaj šrafciger?"

"Mama,a  gde su mi flomasteri?",  "Mamaaaa, kakila sam!", "Mamaaaa, gladna sam", "Mamaaaaa, mamaaaaa, maaamaaaaaaa!

Stvarno mi dođe ponekad da vrištim! To i činim, ali u sebi. Dobro se izvrištim, a u stvari  bih radije  da porazbijam sve po kući i odem negde gde me niko ne zna, da sedim onako besposlena i blejim u prolaznike ispijajući ohlađenu kafu i čitajući  novine od prethodnog dana. Dođe mi da ih pustim da se snalaze sami, da organizuju svoje vreme, da sami sebi spreme da jedu, da očiste kuću, puste mašinu, operu sudove,  da sve stave na svoje mesto, da pokušaju makar jednom da nešto ne zaborave ili izgube. Ja bih stvarno to uradila da se ne plašim onoga što bih zatekla- bojim se da bi nastao opšti haos i rasulo.

"Ti si ih na to navikla", kaže mi majka.

Ja sam od onih žena koja ostaje kod kuće, ona koja nije zaposlena (po svom izboru), nema karijeru, gaji decu, "ne radi". Ovo poslednje podvlačim crnim, jer mislim da u toj zabludi leži moj problem. S obzirom na to da "ništa ne radim", ja imam dovoljno slobodnog vremena da svima ugađam, da se svakome nađem i da se uvek javim na telefon.

Ne znam kako ja uvek uspevam da nađem sve ono što se zagubi i zaturi po mračnim uglovima našeg doma? Kako ja mogu sve da završim na vreme? I kako to da ja moram baš na sve da mislim? Jednom sam rekla mužu da bih 'ladno mogla da vodim neku firmu, onako, da budem tamo neka menadžerka koja upravlja i rukovodi drugima, da im govorim šta da rade, da organizujem stvari i plus da me za sve to plaćaju. Uostalom fakultet sam završila, pričam jezike, u najboljim sam godinama. Ako mogu istovremeno da kuvam ručak, pečem kolač, pišem blog, učim engleski sa ćerom i tražim muževljeve gaće za trčanje, e onda bih valjda mogla da vodim i jednu firmu. Dobro, ne baš firmu, nego jednu firmicu. Da ne preteram. Nego,znate šta mi je on na to rekao?

"Jok, nisi ti tip koji daje naređenja. Ti si tip koji ugađa". U tom trenutku mi je maaalo pao mrak na oči, nešto mi se prelomilo. Puklo. Po ko zna koji put doživljavam prosvetljenje, mini-nervni slom.

Ja nisam super žena i od tog izraza se ježim. Zar moram biti super heroj da bih ispunjavala obaveze koje sam sama izabrala i koje mi nisu nametnute? Nisam posebna , jedinstvena i jača od muškarca samo zato što nam je prirodno data sposobnost da radimo više stvari istovremeno. Ne. Ne treba mi ta titula. Ja ne želim biti Boginja Domaćica, Svetica, Večita Mučenica, Žrtva, Velika Majka, Supruga i Žena, kako god. Takva je bila moja majka. Takva je i moja svekrva. Zaklela sam se da nikada neću biti kao one.

Ono što mi treba je da me niko ne uzima  zdravo za gotovo. Ne želim da iko zloupotrebljava namerno ili nenamerno moj preterano brižni karakter i moju nesposobnost da kažem "ne". Međutim, sama sam za to kriva. Moja mama je u pravu, teško mi je da priznam.Previše sam im dostupna, tu sam za njih, stalno "na izvol'te", deci, mužu, roditeljima, svekrvi i prijateljima. Za njih sam ja jedna nepromenljiva konstanta u njihovom promenljivom životu.

Ta  moja dostupnost nije uzvraćena. Ja sam ta koja mora da su uklopi u njihove planove, jer ja zaboga nemam planova, nemam želja, nemam obaveza, štaviše, ja sam tu da ih podsećam na NJIHOVE obaveze: vodim računa da ne zakasne na svoje sastanke, privatne časove, treninge i razne druge obaveze. Ja pamtim rođendane, Imendane, organizujem slavlja i prijateljska okupljanja. Moram to radim zbog prirode muževljevog posla, zbog dece. Ja im dođem kao neki njihov lični asistent i PR menadžer, ali bez plate i beneficija. To moje ulaganje u njih,  u njihovo obrazovanje, vaspitanje, posao, u veze, u porodicu, familiju i prijatelje-to je moja obaveza, moja karijera.

Znam ja da ovo moje pisanije vama zvuči kao klasično kukumavčenje jedne domaćice i "neostvarene" mame-kod kuće. Međutim, grdno se varate.

Ako ste očekivali da ću ovaj tekst završiti nekom velikom mudrošću ili savetom onda nećete biti razočarani. Dobro,  nije baš neka mudrost, možda naravoučenije i to samo ako ono znači "učenje na sopstvenim greškama". Ova moja  priča  ima delimično srećan kraj.  Kažem "delimično".

Vidite, drage moje, ja sam u međuvremenu naučila da povremeno kažem "ne". Nisam više svima dostpuna, 24 časa dnevno, 7 dana  u nedelji.  Ni deci, ni mužu, ni prijateljima. Hvala Bogu, imaju svoje ručice i nožice, pa puno toga mogu uraditi sami, bez moje asistencije i nadgledanja.

Moje prvo "ne" su doživeli kao šok, kao da ih je struja udarila ili neko polio hladnom vodom, a zatim se to famozno i ključno "ne" pretvorilo u niz izjava, malih prevara, metoda i strategija kojima pokušavam da uobličim ovaj moj život:

"Možeš sam da potražiš svoj punjač."

"Mama  sada piše, nemojte me uznemiravati jedno sat vremena."

"Namestite sami svoje krevete."

"Mleko vam je u frižideru, Cheerios u ormanu, sipajte sami i jedite."

"Izvini, ne mogu ti danas pričuvati malu, jer imam neke druge obaveze.

Pravim se luda na dovikivanje mlađe čerkice iz WC-a i čekam da joj ON obriše guzu.

Ne javljam se svaki put na telefon kada me zovu majka ili svekrva. Imam pametnija posla od slušanja najnovijih tračeva iz komšiluka i bliskih krugova familije.

Naručim picu kada sam isuviše umorna da kuvam. Kome se ne sviđa, zna gde su vrata.

Tražim pomoć. Zaslužila sam je i zaradila. Pronalazim lakši način da uradim nešto. I nije me sramota. Idem prečicom kada god to mogu, u svakom pogledu.

Priznajem da te moje metode ponekad ne deluju i ne daju rezultate, takođe priznajem da  mi pomalo prija kada  drugi zavise od mene. Volim kada nekome trebam, zašto da vas lažem? Moguće je da mi godi taj neki privid kontrole i važnosti. Ja sam u kući "glavna", tako se ponekad tešim.

Evo, i sada dok pišem ne prestaju da me cimaju, zapitkuju, traže i zahtevaju. Muž ulazi po stoti put u sobu naglas tražeći svoje čarape (što ustvari znači da treba da prekinem sa pisanjem i pridružim mu se u traženju) , starija kćer mora baš od mene da traži novac za sladoled , a mlađa želi da joj baš ja češkam leđa dok drema na trosedu. Kažu da se to što vas neko uzima  zdravo za gotovo  može interpretirati kao kompliment, jer to znači da ste postali sigurni i čvrsti element u nečijem životu,  vi ste neka vrste potpore, oličenje sigurnosti i osoba od poverenja.  Na vas oni mogu uvek da računaju. Imaću to stalno na umu, naročito onda kada poželim da vrištim, da sve porazbijam i odem na kafu.

Izgleda da stvarno nemam drugog izbora.

Najnovije

Vesti

Porodica