Moje dete na Fejsbuku

Poslednjh godinu dana Lenka nam doslovno ne silazi sa kičme u pokušaju da dobije svoj Fejsbuk nalog. Dugo smo se i muž i ja opirali tome, uz objašnjenje da je još mala i da pre petog razreda ne treba da bude deo društvene mreže. I zaista smo tako i mislili.

I sve bi možda bilo ok da nije počeo letnji raspust, ranije nego ikada… Čitala je knjige, vozila bicikl, rolere, družila se sa decom u parku ali i pored svega toga uvek je ostajalo vremena za igrice na kompjuteru. Počela je, preko naših naloga, da igra Slagalicu, da sadi voće i povrće na fejsbukovoj Farmi a nama se iznenada upalila lampica upozorenja – shvatili smo da većina informacija na našem nalogu nije za nju! I tada smo doneli odluku – na njenu ogromnu radost otvorili smo joj nalog – uz poseban dogovor, naravno.

Dogovor je pratio sva uputstva sa sajtova za roditelje koja sam mogla da pronađem – mi znamo šifru i proveravamo nalog svaki dan, mi određujemo da li će da prihvati nečiji poziv za prijateljstvo, nas mora da pita da li sme da postavi određenu fotografiju, ne sme da uznemirava naše prijatelje…  I tako do momenta kada smo shvatili da sve to na gomili nije dovoljno…

Prvi šok je usledio kada je ispod svog imena, na jednoj fotografiji pročitala uvredljive opise. Još više je šokiralo saznanje da je to napisao njen drug. Kada smo obrisale komentare pitala sam je šta želi da uradi sa drugarom – rekla je da ga više ne želi među svojim prijateljima. To je bilo njeno prvo "banovanje". Videla sam da je duboko povređena ali to je lekcija koju je morala da nauči.

Posle toga su usledile još neke uvrede koje je rešila sama. I sama se od njih oporavila.

Usledila je i radost što je pronašla svoje drugarice sa prošlogodišnjeg letovanja, još veća radost što je mogla da podeli fotografije sa kreativnih radionica na kojima pravi nakit, sreća što može da "razgovara" sa sestrom koja je na moru… Iz dana u dan imali smo nove, sitne ili krupnije detalje koje smo morali da upoznajemo, istražujemo, prihvatamo ili odbijamo…