Bez obzira što smo društvena bića, ima trenutaka kada nam je neophodno da se osamimo. To je potpuno prirodna potreba.

Psiholozi kažu da, ako ne može da ostane samo, dete očigledno zavisi od okoline. Njegovo ponašanje je uglavnom takvo da pokušava da na sebe skrene pažnju odraslih, što vremenom postaje navika koja prerasta u

Prevelika pažnja i usredsređenost iz ljubavi ili zbog brige, može negativno da utiče na dete i njegov normalan psihomotorni razvoj

karakternu osobinu. To dete treba naučiti da bude samo, što nije nimalo jednostavno. U početku, može da bude u istoj prostoriji, ali da se igra svojom omiljenom igračkom, uz prijatnu muziku. Kada se zaigra, ne treba ga prekidati, a kada procenite da može da ostane samo - napustite prostoriju na neko vreme.

Prvi lični prostor

Krevetac je prvi lični prostor koji beba ima, ali je dobro da on zadrži svoju osnovnu namenu - da služi za spavanje. Ukoliko je beba nakon buđenja mirna i ne doziva plačem da je neko uzme, treba je ostaviti u krevecu izvesno vreme. Isto važi i za uspavljivanje, posebno tokom dana. Prisustvo majke ili druge osobe drži bebu budnom i odlaže spavanje.

Bezbednost na prvom mestu

Ogradica je pravo mesto za igru. Čak i sasvim malu bebu, od dva-tri meseca, možete po nekoliko puta u toku dana da ostavljate na kratko (tri do pet minuta) u ogradici. Za rani uzrast su pogodne igračke koje vise iznad glave i pokreću se uz muziku, a za stariji - da budu na dohvat ruke. Tako se beba navikava da boravi u ogradici, u kojoj kasnije provodi više vremena.

Pošto je u ogradici podloga čvrsta, svakako je pogodnija od vašeg kreveta. On ne pruža adekvatne uslove, jer je dušek mekan, tako da beba ne može da se odupre rukama kako bi se odigla od podloge, i u tom položaju manipulisala igračkama. Osim toga, okretanje sa leđa na stomak i, kasnije, sa stomaka na leđa, lakše se izvodi u ogradici nego na krevetu. Takođe je mnogo bezbednije, jer nema bojazni od pada sa ivice kreveta. PageBreak

Sigurnost na poznatoj teritoriji

U ogradici će dete početi i da puzi, pre nego što ga stavite na pod. Da ima predstavu o veličini prostora kojim vlada, videćete kada se u prvim danima puzanjem kreće samo na ograničenom prostoru koji poznaje. Najčešće je to tepih, a tek nakon nekoliko dana počinje da silazi sa njega i istražuje preostali deo sobe. Tek kada dobro upozna sve ćoškove prostorije u kojoj provodi najviše vremena, krenuće u hodnik, i dalje - u "osvajanje" čitavog stana. Prvi izlasci na nepoznatu teritoriju traju kratko, a beba se vrlo brzo vraća u "svoj lični prostor", gde se oseća sigurno.

Poseban kutak za dete

Ako dete nema svoju sobu, obezbedite mu poseban kutak u zajedničkom prostoru. Dajte mu njegovu prostirku, policu ili kutiju za igračke... Neka to bude njegova "teritorija", gde ostali nemaju pristup. Ovo je naročito važno ako

Da bi dete naučilo da poštuje tuđe granice, potrebno je da ima svoje vlasništvo, svoje mesto za stolom, igračku koja je samo njegova

imate više dece: svako od njih mora da ima "sopstvenu teritoriju", gde će da se oseća sigurno. Na taj način, dete uči da postavlja granice - pre svega svoje, ali i da poštuje tuđe. Tako će razumeti kada mu budete objašnjavali da ne treba da uzima tuđe igračke bez pitanja. Da bi naučilo da poštuje tuđe granice, neophodno je da ima svoje vlasništvo, svoje mesto za stolom, lični pribor za jelo, nešto od odeće što samo ono nosi, igračku koja je samo njegova.


Kuća, dvorište, vikendica - mesta su u okviru kojih dete treba da zna koji je prostor samo njegov, kako bi moglo da ga organizuje prema svojim potrebama. Ako pomislite na svoje detinjstvo, verovatno vam se javlja slika nekog "posebnog" mesta, gde ste bili okruženi svojim omiljenim stvarima, kao i osećaj sigurnosti koji ste imali boraveći na tom mestu. Stoga dajte detetu "njegovu teritoriju", kako bi i ono steklo osećaj sigurnosti.

Život u prostoru po meri odraslih

Da biste bolje razumeli kako se dete oseća u velikom prostoru, zamislite da živite u stanu gde je sve desetostruko veće (kao da ste u ogromnom tržnom centru), u kojem pokušavate da nađete svoj mir i zaspite. Tako je i detetu u prostoru koji je za vas normalan. Da bi to nekako prevladalo, dete pravi "svoju kućicu" od prevrnutih stolica, čaršava prebačenih preko stočića, zavlači se ispod stola - i tamo se igra, provodi vreme u ćoškovima, ograđeno nameštajem. Deca takve stvari rade instinktivno, da bi se postepeno navikla na prostor u kome žive, a koji je napravljen po meri odraslih. Važno je da roditelji shvate ove potrebe dece i ne sputavaju njihove aktivnosti, naročito da im ne zabranjuju da se na ovaj način igraju (jer prave nered). Danas za to postoje namenski napravljene "kućice" i "šatori", mada i obična kartonska kutija od frižidera ili veš mašine može da bude adekvatna zamena za njih. Često je i bolja opcija, jer podstiče dečju kreativnost. Dajte mališanu praznu kutiju, i on će da je pretvori u zamak, podmornicu, svemirski brod...

Snežana Milanović, visoki strukovni terapeut