–Mamaaa, Peja me udaja!
–Mama, on mi dira autiće!
–Fićo, nemoj da diraš Peru. A ti Peki, moraš da deliš igračke sa njim. Ajde, igrajte se zajedno. Ajde, moli te mama, daj mu samo ovaj džip. Samo pet minuta i vratiće ti. Pa vidi koliko je autića tebi ostalo...
–E pa ne može. Fićo, sad sam ljut. Ne razgovaram!
–Ne jagovajam! Kao Peja!
Ovake razgovore vodimo po više puta na dan. Vagamo, presuđujemo, smirujemo i rešavamo sitne čarke i sukobe među našim Dečacima. Izbijaju u različitim intervalima, nekad na pola sata, a ako su baš raspoloženi onda i na pet minuta.
A onda se sasvim spontano dogodi čudo. Samo od sebe. Taj topli osećaj sreće i ponosa koji vas obuzme, dok ih gledate kako se mimo vas i uprkos vama lepo slažu i što je najvažnije vole. Bez urgencija, pritisaka, sugestija...
–Dođi Fićo kod bate. Ajde, bebice dođi.
To je taj momenat koji traje tek toliko da otrčite po fotoaparat i škljocnete jednom ili dvaput, nadajući se da baterije nisu prazne, jer ste već sledećeg trenutka opet u ulozi sudije.
To je ta neobjašnjiva veza koju razumeju svi koji imaju brata ili sestru. Sa njima se najlakše posvađate, ali im i najbrže praštate. Slikam ih, gledam ih tako male i još naivne i iskreno se nadam da će se zauvek voleti i da će zajedno odolevati svim izazovima koje nosi život odraslih.
P.S: Pozdrav Facebbok grupi - Nekada se pobijemo i posvadjamo ali bratska i sestrinska ljubav je NAJVEĆA!