Deca često nisu sigurna kako da izraze svoje emocije, mnogi mališani ih potiskuju u sebi i čuvaju samo za sebe, a neki ih istaknu na crtežima, u sastavima, kroz promene ponašanja... Dete može učiniti razne stvari kako bi vam privuklo pažnju da biste bez reči shvatili da se ne oseća dobro.

Ponekad ono što mama i tata ne vide u kući, vide učitelji i nastavnici u školi. Dete mora negde da istakne svoja osećanja,a jedan malipšan je to uradio dok je pisao sastav za domaći iz srpskog jezika.

Njegove reči su rasplakale nastavnike i mnoge roditelje, ali i podstakle mame i tate da se zapitaju kako su juče proveli dan sa svojom decom. U jednoj Fejsbuk grupi u kojoj prosvetari iz Srbije dele priče iz škole pojavio se jedan sastav dečaka koji je oduševio mnoge.

Nastavnica srpskog podelila je pismeni zadatak učenika osnovne škole anonimno, u želji da pokaže drugim roditeljima koliko su se udaljeni od svoje dece i kolika je njihova želja da se osete bitnim i vrednim bar na trenutak. Tako je jedan dečak koji verovatno vapi za pažnjom oca i majke poželeo da bude ni više ni manje nego televizor.

Tema zadatka je bila: "Za čim žudim i šta bih molio Boga da mi da", a jedan dečak je poželeo je da bude ono što svakom prosečnom domaćinstvu zaokupira pažnju – a to je televizor, a dečak kako kaže "mogao bi da se druži sa ocem kada dođe sa posla čak iako je umoran", prenosi Zadovoljna.rs.

Prenosimo vam dečakov sastav:

"Bože, večeras te molim za nešto što žarko želim. Želim da postanem televizor! Želim da budem na mestu televizora u mojoj kući, da imam svoj prostor, da imam svoju porodicu oko sebe i da me s pažnjom slušaju kada govorim. Želim da budem u centru pažnje i da me slušaju bez prekida i pitanja. Želim da se o meni brinu kao o televizoru. Кada bih bio televizor, mogao bih da se družim sa ocem kad dođe sa posla, čak i ako je umoran. I hteo bih da mama želi da je sa mnom kada je tužna i uznemirena, umesto da me ignoriše… Želim da se moja braća i sestre svađaju oko toga ko će provoditi sate sa mnom. Želim da osećam da moja porodica s vremena na vreme sve ostavlja po strani, samo da provede neko vreme sa mnom. I na kraju, hteo bih da ih sve učinim srećnim i radosnim. Bože, ne tražim mnogo. Samo želim da budem kao televizor!"

Кada je, ocenjujući zadatke, nastavnica naišla na ovaj sastav, zaplakala je. Njen muž, koji je upravo ušao u kuću, upitao ju je: "Šta se dešava?", a ona je odgovorila: "Pročitaj ovaj sastav koji je napisao jedan moj učenik." Pošto je pročitao, muž je rekao: "Bože moj, jadno dete! Кakvi su to ravnodušni roditelji!" Učiteljica ga pogleda i reče: "Ovo je sastav našeg sina!…"

Ispod objave bilo je komentara da je ova priča iz edicije "nije se desilo", ali čak i da je ovo plod nečije mašte, svakako je pouka za sve nas. I da, zaista svi mi, bilo da smo mali ili veliki, ponekad se osećamo usamljeno i poželimo da budemo televizor bar nakratko.

(Yumama/Zadovoljna.rs)