Progovaranje dece je tema o kojoj se dosta polemiše. I dok se neki roditelji brinu bespotrebno, drugi progovaranje olako shvataju i tek kada je već prošlo previše vremena, odluče da se jave stručnjacima. Mi smo razgovarale sa logopedom Natašom D. Čabarkapom koja nam je otkrila gde roditelji najviše greše ali i šta mogu da urade kada je u pitanju progovaranje deteta.
1. Gde roditelji najviše greše kada je progovaranje deteta u pitanju?
Svaki roditelj svom detetu želi dobro. U toj dobroti i preteranoj ljubavi nekada i pogreši. Svako preterivanje, davanje i popuštanje u "ne bavljenju" svojim detetom i njegovom vaspitavanju može dovesti do posledica. Posledice su upravo u kašnjenju sa govorom, neposlušnosti, nemiru i "ne slušanju" druge osobe koja je pored deteta. Ako dete ne sluša, ne može ni da progovori. Ako roditelj dozvoli svom detetu da mu bude "produžena ruka" u svemu, a mislim na komunikaciju (daj, evo, gde je, to je, ko je to...) nego sve radi umesto njega, samo dete neće imati potrebu da govori već će samo voditi ili pokazivati do željenog šta mu treba.
Ako detetu "zapušite" usta cuclom takođe neće moći da govori već će samo sisati cuclu i zadovoljavati svoju potrebu i svojim okama posmatrati svet oko sebe bez potrebe da išta kaže. Takođe, neosvešćivanje osnovnih fizioloških navika (pi-pi, kaka...) usporava, ometa i koči dete u normalnom govorno-jezičkom i socioemocionalnom razvoju.
Zavist ili sprava koja se zove "bolest modernog doba" ili ti "malo da odmorim" evo ti crtani, su veliki spoljni ometači za bilo kakav napredak deteta. Sve češće sam svedok gde god da dođem (bilo restoran, kafić) roditelj detetu daje telefon ili tablet sa neprimerenim sadržajem za njegov uzrast. To su jako zvučni, svetleći efekti, sa jarkim bojama i primesama nasilja i neke borbe koja malu decu ne edukuju, već plaše.
Sigurno ćete reći a šta po Vama treba da dam detetu? Po mom mišljenju "živu reč", govor, razgovor, priču, bavljenje, jer ako ste došli u restoran to znači da niste na poslu i imate vremena da se posvetite svom detetu. Tim posvećivanjem, razgovorom, pričom i objašnjenjem dete uči, stiče nova iskustva i sazreva za prve korake ka progovaranju i komunikaciji.
2. Da li je moguće i kako 'isprovocirati' dete da progovori?
Govor se ne "provocira" već se stiče naslednošću, tj. genetskom predispozicijom koju prenose roditelji. A i sama majka dok nosi dete, još u stomaku beba čuje zvukove i ono najbitnije, glas svoje majke. Dolazak bebe u kuću je velika sreća za svakog roditelja i celu porodicu. Međutim, ukoliko se desi da govor zakasni kod vašeg deteta morate se obratiti stručnjaku. Moj savet je da svaki trenutak od dolaska bebe na ovaj svet i ulaska bebe u vaš život je "reč". Šta to znači? Znači kao što sam već pomenula, "živa reč", priča, razgovor, imenovanje, osmeh, maženje, pokazivanje (eno, tu je, to je, ko je to...) su preduslovi od najranijeg perioda (od rođenja do 12. meseca kada treba da se pojavi prva funkcionalna reč) za razvoj zdrave komunikacije. Dete mora da govori da bi saopštilo svoju potebu, u početku je to kroz plač i negodovanje kako bi roditelj reagovao (gladno je, žedno, uplašeno, mokro...), a kasnije kroz gest (daj, evo, pokazni, bravo...) tj. neverbalno vam saopštava, da bi to preraslo u reč, rečenicu a kasnije bogati rečnik deteta.
3. Da li postoje vežbe koje roditelji mogu da rade kod kuće a slične su onima što logoped radi sa detetom?
Postoje zanimanja koja ne mogu da se rade online ili da se rešenje dobije instant isto je tako i sa našim poslom, poslom logopeda, već je potreban živi kontakt, "živa reč", stručnost i profesionalnost. Kod ovog pitanja mogu samo da kažem da vi od stručnjaka dobijate savet i smernice kako treba da se ponašate u spoljnoj sredini, tj. kada vaše dete nije u kabinetu, na tretmanu kod logopeda. Znači potrebno je da sve ono što smo mi "veštački" uradili, kazali, pokazali, zalepili u svesci ili postavili glas na njegovo mesto, da bi dete moglo pravilno da ga izgovara, vi to spontano treba da koristite u prirodnoj sredini tj. kod kuće. Vi ne treba da budete logoped svom detetu već roditelj koji je dobio smernicu za rad kod kuće, od stručnjaka. Kada je malo dete koje tek progovara u pitanju, uglavnom su to sličice (onomatopeja) uz koje roditelj kroz igru vežba sa svojim detetom, a kada je u pitanju veliko dete koje uči određen glas ili glasove onda vežba kroz reči, rečenice, pričice i pesmice kod kuće.
4. U kom periodu se treba zabrinuti za detetov govor i obavezno konsultovati logopeda?
Mali je broj roditelja koji dođu na vreme, bilo da su zabrinuti ili na kontrolu kod logopeda. Ukoliko već postoji predispozicija da je neko u porodici kasnije progovorio, ili neko od starije braće ili sestara takođe kasnije progovorio, ti roditelji moraju pre 12. meseca da se obrate logopedu, kako bi se pratio govorno-jezički, psihomotorni i socioemocionalni razvoj tog deteta.
U tim situacijama logoped obavlja razgovor sa roditeljima gde saznaje kako je protekla trudnoća i porođaj, rani psihomotorni razvoj i kako su protekle faze gukanja, brbljanja, slogovna faza. S obzirom da se dete tada nalazi na malom i ranom uzrastu gde ne može da se koristi testovni materijal, iskustveni logoped proceni stanje i kaže roditeljima da li smatra da je tu potrebna samo mala, verbalna stimulacija ili dete treba uključiti u rani logopedski tretman. Izostanak bilo koje faze u govorno-jezičkom ili psihomotornom razvoju naziva se kašnjenjem i potrebno je što pre se obratiti stručnjacima (logopedu i reedukatoru psihomotorike).
Moj savet je da ne čekate, da onog trenutka kad kao roditelj osetite da nešto nije u redu sa vašim detetom dođete na kontrolu kod logopeda. Moje veliko iskustvo mi govori, da roditelji koji su došli na vreme, gde sam ustanovila da dete ima neki od problema, uspešno sam ih rešila i ta deca su spremna krenula u školu. Svaki kasniji dolazak kod logopeda vas stavlja u tešku situaciju, i vas kao roditelje i nas kao stručnjake, da nam je potrebno mnogo više vremena da pomognemo vašem detetu. A u nekim situacijama smo primorani da vas posavetujemo i da odložite školu.