Šetam popločanom ulicom svoga detinjstva, zagledana u svaki prozor, kuću. Pokucam na pokoja vrata i pitam se kako su moja sećanja.
Ta popločana ulica sa imenom mog detinjstva me upravo seća kako je nekada bilo. U poslednje vreme često se pitam kako je nekada bilo drugačije. Mislim da se to svi u nekom trenutku zapitamo i vratimo u to neko naše, bezbrižno vreme. Naša škola, odrastanje, druženje, deljenje užine i šetnja po štrafti iliti korzou, stidljivo držanje za ruku naše prve simpatije. Puni izlozi šarene robe, stari deda Sima koji je prodavao pečene kukuruze na trgu koje smo u slast jeli i onda išli u poslastičarnicu na limunadu. Svi smo tu odrastali i rasli, igrali se, zaljubljivali i otišli svako svojim putem.
Sa nekima sam ostala u kontaktu, čujem se, a neke godinama nisam čula i ne znam ništa o njima, ni šta rade, ni čime se bave.
Ostale su slike... stare, crno–bele, koje govore kakvi smo bili... mali, rumenih obraza, pletenica, kikica.
Ujutru kada bismo kretali u školu, zborno mesto nam je bilo ugao Svetosavske i Dositejeve. Čekali smo se jer su se Milena i Željko uspavali i kasnili smo, ali smo ih čekali. Zajedno bismo trčali do škole, sa torbama na ramenima, utrčavali u školu znojavi i zadihani, ali zajedno, izvinjavali se učiteljici što kasnimo.
Naša učiteljica Stojana, smeđe začešljane kose, nežnih očiju i njen diskretni karmin koji je blago naglašavao njene usne i davao izraz ozbiljne i stroge žene, ali opet razumne za sve naše nestašluke. Znala je ona i da vikne i kazni, ali i da nagradi kada to zaslužimo.
Obuvam svoje već nošene cipele i krećem opet popločanom ulicom sada novog doba svog detinjstva. Srednja škola. Neki novi, neki stari drugari, ali sada u novoj školi. Na njima vidim vesela i srećna lica, ali za godinu ili dve starija, vreme ih nije mnogo promenilo jer smo još mladi. Čekamo svi nastavnika matematike, a za njega pričaju da prvo da keca, pa onda pita šta znaš. Ulazi odvažno, stavlja dnevnik na stari izgrebani sto i počinje svoju priču o matematici. Kao da sada vidim savijene glave koje gledaju i misle kako da reše teške matematičke zadatke.To su bili moji drugari i drugarice iz osnovne i srednje škole.
Malo nas je ostalo da se družimo i delimo dalje svoj životni put zajedno kao što je nekada bilo. Ali, kako kažu, ko ostane trebao je ostati, a ko je otišao tako je moralo da bude.
Dogovor je bio da se s vremena na vreme vidimo. U početku je bilo tako, a sa godinama, obavezama i životnim pravcima, polako su se neki udaljili. Mi koji smo ostali, često se setimo kako je nekada bilo drugačije. Cenile su se neke druge vrednosti, momci su dugo čekali dok im se devojka ne osmehne i kada njeni roditelji dozvole da je izvede na sladoled. Išlo se u bioskop i gledali su se romantični fimovi u kojima nije bilo pucanja i nasilja. Sedelo se u staroj kafani u centru grada, pilo se domaće vino i slušala violina u pozadini, dok je lokalni pevač pevao i uveseljavao sve oko sebe. Pisali smo razglednice i pisma, pratili vojnike u vojsku i to je bila velika čast kada sin iz kuće ode na odsluženje vojnog roka. A ono najlepše je da ga je neka devojka čekala i radovala se njegovom povratku, jer će je nakon toga zaprositi.
Nažalost, danas se mnogo toga promenilo, pa i prijatelji koji su se sa godinama i životnim problemima toliko izmenili da su nas u našim teškim trenucima i ostavili. Reći ćete da onda i nisu bili pravi, ali eto i to se dešava. Novo vreme menja sve i svakoga, pa i naše prijatelje. Ne zamerite, budite srećni što su nekada bili deo Vašeg života i ostavili neki trag, ne krivite ih. Raširenih krila i širokog osmeha sećam se svojih prijatelja - onih bivših, onih prolaznih, onih lažnih, onih nevernih i onih pravih. Svaki naš prijatelj ima svoje mesto u našem životu i ono pitanje zašto i zato.
Zašto je ušao u naš život i zašto je u jednom trenutku otišao iz našeg života. Zato, on samo zna. Naše je da čekamo da nam se putevi nekada ukrste i da razumemo zašto je doneo takvu odluku koja mnogo zaboli nas koji smo ostali na pola puta. A one koje imamo, čuvajmo ih kao malo vode na dlanu, jer svaki njihov gutljaj zlata vredi, jer pravi prijatelj i ne mora da zna da treba da bude tu, nego je dovoljno da ga mislima pozovemo i on je tu, uz nas do kraja. To je pravi prijatelj za ceo život.
Logoped dr Nataša D. Čabarkapa