- Deca se ne otvaraju lako ako se ne osećaju emocionalno sigurno, a znaci su povlačenje, kratki odgovori i izbegavanje razgovora o osećanjima.
- Suptilni znaci su i preterana poslušnost, perfekcionizam i stalna potreba da udovolje drugima, jer se plaše kritike ili razočaranja roditelja.
Nije uvek lako podstaći dete da otvoreno govori o svojim osećanjima, problemima i svakodnevnim događajima. Iako svaki roditelj želi da ima blizak odnos sa svojim detetom, u kom ono bez straha može da podeli sve što ga muči, ponekad je upravo to najveći izazov. Kako da dete stekne poverenje i oseti da sa roditeljima može da razgovara o svemu?
"Jedna od najčešćih stvari koje čujem od roditelja jeste: 'Samo želim da moje dete razgovara sa mnom' ili 'Želim da se osećam povezanije sa svojim detetom'", kaže Vivijen Mekgovern, bračna i porodična terapeutkinja, direktorka i klinička rukovoditeljka centra Full Vida Therapy.
Deca se neće nužno otvoriti samo zato što ih pitamo šta im se dešava. "Da bi to učinila, moraju da se osećaju emocionalno sigurno", objašnjava Mekgovern.
A kako se gradi taj osećaj sigurnosti? Tako što detetu pokazujemo da ga čujemo, da ga ne osuđujemo i da će, kada odluči da nam se poveri, naići na razumevanje i podršku.
"Emocionalna sigurnost gradi se kroz male, svakodnevne trenutke, a ne samo tokom velikih razgovora", ističe ona.
U nastavku otkrivamo kako da pomognete detetu da se oseća dovoljno sigurno da sa vama podeli ono što ga muči, ali i kako da prepoznate znake da mu je potrebna dodatna podrška.
Znaci da se dete plaši da vam se poveri
Kako možete da znate da li vaše dete nema dovoljno poverenja ili se ne oseća prijatno da slobodno razgovara sa vama? Prema rečima Vivijen Mekgovern, postoji nekoliko znakova na koje bi roditelji trebalo da obrate pažnju:
- Često se povlači kada mu postavljate pitanja i odgovara samo jednom rečju.
- Deluje neuobičajeno nervozno ili previše oprezno u vašem prisustvu.
- Priča vam samo površne stvari iz svog života, dok izbegava razgovore o osećanjima i ličnim problemima.
- Lakše mu je da se poveri vršnjacima, nastavnicima ili drugim odraslim osobama nego vama.
Viktorija Grinman, psihoterapeutkinja i osnivačica organizacija Growing Kind Minds i The Round Table Mentorship, objašnjava da se znaci emocionalne nesigurnosti mogu podeliti na očigledne i one mnogo suptilnije.
U galeriji ispod pogledajte i savete psihologa o odgajanju dece:
Očigledni znaci
Neki pokazatelji da dete ne oseća dovoljno sigurnosti da bi otvoreno razgovaralo sa roditeljima lako se prepoznaju. Prema rečima dr Grinman, to su:
- Odbijanje komunikacije i potpuno zatvaranje u sebe
- Ignorisanje roditelja
- Laganje
- Nedostatak zainteresovanosti za razgovor
- Izbegavanje kontakta očima
- Korišćenje sarkazma, humora ili odgovora poput "Baš me briga" kako bi izbeglo razgovor
Suptilniji znaci
Međutim, ne pokazuje svako dete emocionalno povlačenje na isti način. Neka deca, umesto da se udalje od roditelja, mogu postati:
- Preterano poslušna i spremna da uvek ispune očekivanja
- Perfekcionisti, koji se plaše da naprave grešku
- Previše usmerena na to da udovolje drugima
Kako objašnjava dr Grinman, ovakva deca često se ne ponašaju tako zato što su jednostavno "dobra i laka za vaspitavanje", već zato što se plaše da će razočarati roditelje.
Zašto deca ponekad ne žele da razgovaraju sa roditeljima?
Kada primetimo ovakvo ponašanje, sasvim je prirodno da se zapitamo šta se dešava i zbog čega dete ne želi da nam se poveri.
Jedan od razloga mogu biti obrasci ponašanja koji su se razvili još u najranijem detinjstvu.
"Deca veoma rano nauče da li se na njihova osećanja odgovara radoznalošću i razumevanjem ili kritikovanjem i ispravljanjem", objašnjava dr Grinman.
Ako dete oseti da će njegova ranjivost naići na kritiku, pokušaj kažnjavanja, umanjivanje problema ili čak roditeljsku preplavljenost emocijama, može nesvesno zaključiti da je bezbednije da svoja osećanja zadrži za sebe.
Sa tim se slaže i Mekgovern, koja ističe da spremnost deteta da razgovara često zavisi od toga kako smo reagovali kada nam se prethodni put poverilo.
"Deca često prećutkuju stvari jer se plaše reakcije roditelja. Mogu da brinu da će biti odbačena, kažnjena ili pogrešno shvaćena", kaže ona.
Pritom, nije neophodno da roditelj bude grub ili da namerno povredi dete. Čak i dobronamerne reakcije, poput davanja saveta pre nego što dete završi priču ili pokušaja da odmah rešimo njegov problem, mogu dovesti do toga da se ono povuče.
"To se posebno dešava kada roditelj ne prepozna šta je detetu u tom trenutku zaista potrebno", objašnjava Mekgovern.
Postoji još jedan razlog zbog kog deca ponekad teško govore o svojim osećanjima: jednostavno još nemaju dovoljno razvijen emocionalni rečnik da prepoznaju, imenuju i objasne ono što osećaju.
Kako podstaći dete da vam se otvori?
Ako želite da dete češće razgovara sa vama i slobodnije deli svoja osećanja, dr Grinman savetuje da najpre obratite pažnju na sopstvene reakcije.
"Ako roditelj ne uspeva da reguliše sopstvene emocije, detetu će biti teško da se uz njega umiri i pronađe emocionalnu ravnotežu", objašnjava ona.
Umesto da roditelj i dete zajedno ulaze u sve intenzivniju raspravu, važno je da roditelj najpre pokuša da smiri sebe.
Pre nego što započnete razgovor ili zamolite dete da vam se poveri, obratite pažnju na ton glasa, držanje tela i disanje. Zapitajte se: Da li sam dovoljno smiren/a da saslušam sve što dete želi da mi kaže, bez osuđivanja, panike ili preterane reakcije?
"Najbolji savet koji mogu da dam roditeljima jeste da pre nego što primene bilo koju vaspitnu tehniku ili strategiju, najpre razumeju sopstveno roditeljsko iskustvo i razviju svest o svojim reakcijama", kaže dr Grinman.
Kada uspostavite sopstveni mir, možete primeniti nekoliko saveta koji će detetu pomoći da se lakše otvori:
1. Uvedite male porodične rituale koji podstiču bliskost
To mogu biti razgovori tokom vožnje automobilom, zajednički ritual pred spavanje ili mirno vreme koje provodite zajedno uz crtanje, pravljenje nečega ili neku drugu kreativnu aktivnost.
2. Dajte detetu prostor da izrazi osećanja, bez pritiska
Nemojte insistirati na razgovoru ako dete nije spremno. Važno je da zna da može da vam se obrati kada bude želelo.
Možete mu reći: "Ne moraš da razgovaraš sa mnom dok ne budeš spreman/spremna. Samo želim da znaš da sam tu kada budeš želeo/želela."
3. Pomozite detetu da prepozna i imenuje svoja osećanja
Razgovarajte o emocijama i pomozite mu da pronađe reči kojima može da opiše ono što proživljava. Nemojte da ga posramljujete zbog toga što je tužno, ljuto, uplašeno ili razočarano.
4. Pokažite razumevanje i ne osuđujte njegova osećanja
Umesto da odmah nudite rešenje ili objašnjavate zašto ne bi trebalo tako da se oseća, pokušajte da pokažete empatiju.
Možete reći: "Verujem da te je to baš iznerviralo" ili "I ja bih bila tužna da mi se to dogodilo".
5. Priznajte kada pogrešite i pokušajte da promenite svoj pristup
Ako ste ranije prekidali dete, umanjivali njegove probleme ili prebrzo nudili rešenja, važno je da mu pokažete da ste spremni da radite na tome.
Na primer, možete reći: "Shvatila sam da te ponekad prekidam ili pokušavam prebrzo da rešim problem. Želim da se potrudim da te bolje saslušam."
Kada je vreme da potražite stručnu pomoć?
Važno je da znate da ne morate kroz sve izazove da prolazite sami. Ako primetite da dete ima ozbiljnije emocionalne teškoće, razgovor sa stručnjakom može biti od velike pomoći.
"Ako je dete uporno povučeno, emocionalno burno reaguje, deluje potpuno bezvoljno ili pokazuje znake anksioznosti i depresije, pravo je vreme da se obratite terapeutu", savetuje Mekgovern.
Stručna osoba koja nije direktno uključena u porodične odnose može pomoći detetu da lakše izrazi svoja osećanja, ali i da se poboljša odnos između roditelja i deteta.
Treba imati na umu i da je komunikacija dvosmerna ulica. Ponekad je i roditeljima potrebna podrška, naročito ako ih detetovo ćutanje, povlačenje ili način komunikacije uznemirava ili ne znaju kako da reaguju.
Psihoterapija može pomoći i roditeljima i deci da ponovo izgrade bliskost i uspostave zdraviji, kvalitetniji odnos, zaključuje Mekgovern.
BONUS VIDEO: