- Roditelji koji se ne izvinjavaju detetu posle greške šalju poruku da je ono krivo za svaki sukob, pa dete vremenom počinje da sumnja u svoja osećanja i procenu.
- Takav obrazac kasnije prelazi i u odrasle odnose: osoba se prebrzo izvinjava, odriče svojih potreba i preuzima odgovornost za tuđe nezadovoljstvo.
"Preterala sam."
"Nisam te dobro razumela."
"Nije trebalo to da kažem."
"Izvini."
Ovo su jednostavne rečenice koje ne bi trebalo da predstavljaju problem nijednom roditelju. Ipak, u nekim porodicama dete ih gotovo nikada ne čuje.
Roditelj može da povisi ton, nepravedno optuži dete, pogrešno protumači situaciju ili pretera sa kaznom, ali se razgovor na kraju ipak završi tako što se dete izvinjava.
Takav obrazac ostavlja dublje posledice nego što se na prvi pogled čini. Dete vremenom usvaja poruku da je ono odgovorno za svaki sukob i da upravo ono mora da popravi odnos, čak i kada nije krivo.
A ta lekcija može da ga prati i mnogo godina kasnije.
U galeriji pogledajte i savete psihologa o odgajanju dece:
Dete počinje da sumnja u sopstvena osećanja
Nije uvek reč o otvorenim svađama i vikanju. Ponekad su posledice mnogo suptilnije.
Kada dete kaže da ga je nešto povredilo, roditelj odgovara da je preosetljivo. Kada se seća nekog događaja drugačije, čuje da to nije bilo tako. Kada podseti roditelja na dato obećanje, ispadne nezahvalno.
Zajedničko svim ovim situacijama jeste to što roditeljeva verzija događaja uvek ostaje jedina prihvatljiva, dok se detetova osećanja i sećanja dovode u pitanje.
Pošto mu je očuvanje odnosa sa roditeljem važnije od rasprave, dete počinje da preispituje sebe.
Možda sam preterao/la. Možda sam pogrešno razumeo/la. Možda nije trebalo ništa da kažem.
Vremenom ova navika može da se prenese i na druge odnose. Dete odrasta u osobu koja teško veruje sopstvenom osećaju, lako odustaje od svog mišljenja i često prihvata tuđe procene čak i kada duboko u sebi zna da nešto nije u redu.
Krivica postaje način da ponovo zadobije ljubav
Kada se porodične svađe završavaju tek onda kada dete kaže "izvini", odustane od rasprave ili počne da teši roditelja, ono uči da je preuzimanje krivice najbrži put do pomirenja.
Dete ne razmišlja o tome svesno. Jednostavno primećuje da se atmosfera u kući promeni kada se izvini. Roditelj ponovo postane nežan, tišina prestane, a svakodnevica se vrati u normalu.
Psihoterapeut Imi Lo ukazuje na to da preuzimanje krivice u detinjstvu može postati način na koji dete pokušava da uspostavi kontrolu nad odnosom. Ako je ono problem, onda ono može i da ga reši. Mnogo je teže prihvatiti mogućnost da je roditelj pogrešio, a da dete tu ništa ne može da promeni.
Tako dete postepeno počinje da povezuje ljubav sa odricanjem od sebe. Kada je neko do koga mu je stalo uznemiren, ono automatski traži šta je pogrešilo i kako može da popravi situaciju.
Krivica i ljubav počinju da liče jedna na drugu.
Ovaj obrazac prenosi se i na partnerske odnose
U odraslom dobu takvo ponašanje često se predstavlja kao preterana briga za druge.
Kada je partner nezadovoljan, prva pomisao je: "Šta sam uradio/la?" Kada se prijatelj udalji, osoba odmah analizira svoje reči i postupke. Kada neko ne prihvati njene granice, počinje da se oseća sebično zbog toga što ih je uopšte postavila.
Ovakvi ljudi često sebe smatraju empatičnim, odanim i brižnim. I zaista, mogu imati razvijenu sposobnost da razumeju tuđe emocije. Međutim, iza toga se ponekad krije duboko usađeno uverenje da će odnos opstati samo ako oni preuzmu odgovornost za sve što nije u redu.
Zato se prebrzo izvinjavaju, odustaju od svojih potreba i pokušavaju da smire sukob pre nego što uopšte stignu da kažu šta ih je povredilo.
Mogu godinama ostajati u odnosima u kojima stalno preuzimaju krivicu, verujući da je upravo to dokaz ljubavi i bliskosti.
Detetu nije potreban savršen roditelj, već roditelj koji ume da kaže "pogrešio sam"
Svaki roditelj greši. Svi ponekad izgubimo strpljenje, pogrešno protumačimo detetovo ponašanje ili donesemo nepravednu odluku. Deci nije potreban savršen roditelj, već odrasla osoba koja ume da preuzme odgovornost za svoje postupke.
Dečje samopouzdanje ne gradi se samo pohvalama i podrškom. Gradi se i kroz iskustvo da roditelj može da prizna grešku, izvini se i nastavi da voli dete bez narušavanja njihovog odnosa.
Kada roditelj kaže: "Nisam bio u pravu, izvini što sam te povredio", detetu šalje važnu poruku: sukob ne znači da neko mora da bude kriv i ljubav ne zavisi od toga ko će prvi popustiti.
Roditeljsko izvinjenje ne popravlja samo jedan neprijatan trenutak. Ono dete uči da veruje sebi, prepoznaje nepravdu i gradi zdrave odnose u kojima ne mora uvek da bude ono koje se odriče svojih osećanja.
Ponekad je upravo to jedna od najvažnijih lekcija koje roditelj može da pruži svom detetu: i odrasli greše, ali ljubav ne nestaje kada priznamo da nismo bili u pravu.
BONUS VIDEO:
