- Beogradska osnovna škola upozorila je roditelje na opasne TikTok izazove koji kod dece mogu dovesti do teških povreda, invaliditeta ili smrti.
- Stručni tim poručuje da roditelji razgovaraju sa decom o sadržaju koji gledaju, vršnjačkom pritisku i pravu da kažu 'ne' bez straha od podsmeha.
Ono što odraslima na prvi pogled deluje kao očigledna opasnost, deci može izgledati kao bezazlena igra, dokaz hrabrosti ili prilika da se uklope u društvo. U jednoj beogradskoj osnovnoj školi roditeljima je nedavno prosleđeno upozorenje o opasnim izazovima koji se pojavljuju na društvenim mrežama, posebno na platformi TikTok.
U obaveštenju koje je potpisao Tim za zaštitu od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja navodi se da se među decom pojavljuju takozvani "izazovi", koji mogu dovesti do teških povreda, trajnog invaliditeta, pa čak i smrtnih ishoda. Škola je učenicima poručila da izazov nije igra ako ugrožava njih ili njihove drugare, da pravi prijatelji ne teraju jedni druge na opasne postupke i da je važno odmah prijaviti svaku situaciju u kojoj postoji rizik.
Posebno je značajna jedna poruka iz ovog obaveštenja:
"Izazovi" u kojima rizikujete pad, gušenje, gutanje opasnih materija, skakanje sa visine... nisu dokaz hrabrosti. To je prečica do bolnice.
Ali zašto je deci uopšte potrebno objašnjavati nešto što odraslima deluje toliko očigledno?
Odgovor se krije u načinu na koji se tokom detinjstva i adolescencije razvijaju sposobnosti procene rizika, kontrole impulsa i donošenja odluka.
Zašto deca ne prepoznaju opasnost kao odrasli?
Dete može veoma dobro znati da je nešto opasno, a da ipak odluči da to uradi. To nije nužno posledica neznanja, neposlušnosti ili nedostatka vaspitanja. Razlog je često mnogo složeniji.
Sposobnost da predvidimo posledice svojih postupaka, odolimo trenutnom impulsu i donesemo odluku koja nije zasnovana samo na trenutnom uzbuđenju razvija se postepeno.
Kod dece, a posebno adolescenata, sistemi povezani sa nagradom, uzbuđenjem i društvenim prihvatanjem mogu imati snažan uticaj na ponašanje, dok se sposobnosti samokontrole i dugoročnog planiranja još razvijaju.
Zbog toga dete može razumeti upozorenje "mogao bi da se povrediš", ali u trenutku kada ga drugari nagovaraju da nešto pokuša, ta opasnost može delovati manje važno od mogućnosti da bude prihvaćeno, pohvaljeno ili primećeno.
Drugim rečima, dete ne mora da bude nesvesno opasnosti da bi se upustilo u opasno ponašanje. Dovoljno je da u određenom trenutku nešto drugo proceni kao važnije.
Kada izazov postane dokaz pripadnosti društvu
Zamislimo situaciju u kojoj nekoliko učenika gleda snimak popularnog izazova. Jedno dete predlaže da ga isprobaju. Drugo se smeje. Treće već priprema telefon da sve snimi.
Dete koje okleva može se naći pred izborom koji odraslima deluje jednostavno, ali njemu nije nimalo lak:
Da li da odbije i rizikuje da ga drugari ismevaju ili da pristane i pokaže da je dovoljno hrabro?
U takvim situacijama pritisak vršnjaka može biti snažniji od racionalne procene opasnosti. Posebno ako izazov prati poruka da ga mogu izvesti samo najhrabriji, najspretniji ili oni koji se ničega ne plaše.
Zato je jedna od najvažnijih poruka koju roditelji mogu preneti deci upravo ona koju je istakla i beogradska škola:
"Pravi prijatelj te ne tera u opasnost."
Dete koje nauči da odbijanje nije znak slabosti, već sposobnost da zaštiti sebe, ima važan oslonac u situacijama kada treba da se suprotstavi grupi.
Zašto društvene mreže dodatno otežavaju procenu rizika?
Na društvenim mrežama dete često vidi samo završni rezultat nekog postupka. Vidi snimak koji traje nekoliko sekundi, smeh, reakcije drugih, veliki broj pregleda i komentare koji podstiču učesnike da pokušaju isto.
Ono što uglavnom ne vidi jesu moguće povrede, neuspešni pokušaji, strah ili posledice koje su usledile nakon snimanja. Uz to, snimci mogu biti montirani, režirani ili predstavljeni tako da opasna radnja izgleda mnogo jednostavnije nego što zaista jeste.
Kada dete više puta vidi sličan sadržaj, može steći pogrešan utisak da je određeno ponašanje uobičajeno, bezbedno ili prihvatljivo. Važno je razumeti i da nije svaki izazov na TikToku opasan. Mnogi podrazumevaju ples, kreativnost, humor ili bezazlene aktivnosti.
Problem nastaje kada se granica između igre i ugrožavanja bezbednosti zamagli, a dete još nema dovoljno iskustva da je samostalno prepozna.
Kako deca zapravo procenjuju da li je nešto opasno?
Kada se suoče sa nepoznatom situacijom, deca ne razmišljaju uvek o dugoročnim posledicama na način na koji to čine odrasli.
Njihova procena može se zasnivati na nekoliko jednostavnih pretpostavki:
"Ako su drugi to uradili, mogu i ja."
Deca često koriste ponašanje drugih kao pokazatelj onoga što je prihvatljivo ili bezbedno. Ako na snimku vide desetine ljudi koji izvode određeni izazov, mogu zaključiti da rizik nije veliki.
"Ako se njima ništa nije dogodilo, neće ni meni."
Odsustvo vidljivih posledica može stvoriti lažan osećaj sigurnosti. Međutim, činjenica da je neko izbegao povredu ne znači da je postupak bezbedan.
"Samo ćemo da probamo."
Deca mogu potceniti koliko brzo situacija može izmaći kontroli. Neke opasne radnje ne ostavljaju dovoljno vremena da se dete predomisli ili zaustavi.
"Svi će mi se smejati ako odbijem."
Strah od odbacivanja može imati veliki uticaj na odluku, naročito u periodu kada vršnjačka grupa postaje važan deo detetovog identiteta.
"Ja znam kako se to radi."
Deca ponekad precenjuju sopstvene sposobnosti, naročito kada su u pitanju fizički izazovi, ravnoteža, snaga ili izdržljivost.
Zadatak odraslih nije samo da upozore na opasnost, već da pomognu deci da prepoznaju ove načine razmišljanja i preispitaju ih.
Pet pitanja koja dete treba da postavi sebi pre nego što prihvati izazov
Umesto da razgovor o društvenim mrežama svedemo na zabrane, možemo naučiti dete da zastane i postavi sebi nekoliko važnih pitanja.
1. Da li bih ovo uradio i kada me niko ne bi gledao?
Ako dete nešto radi isključivo zbog reakcije drugih, važno je da prepozna koliko tuđe mišljenje utiče na njegovu odluku.
2. Šta je najgore što može da se dogodi?
Ne treba razmišljati samo o tome šta će se verovatno dogoditi, već i o mogućim ozbiljnim posledicama.
3. Da li bih savetovao najboljem drugu da ovo uradi?
Deca ponekad lakše prepoznaju rizik kada zamišljaju da je njemu izložena osoba do koje im je stalo.
4. Da li neko pokušava da me natera da uradim nešto što ne želim?
Pritisak, podsmevanje i dokazivanje hrabrosti nisu razlozi da dete ugrozi sebe.
5. Mogu li da odustanem bez objašnjavanja?
Odgovor uvek treba da bude – da.
Dete ima pravo da kaže "ne", čak i kada su svi ostali pristali.
Važno je naglasiti da ova pitanja služe za prepoznavanje pritiska i rizika, a ne za procenu da li je opasna radnja ipak vredna pokušaja. Ako izazov uključuje mogućnost gušenja, povređivanja, gutanja nepoznatih supstanci ili druge ozbiljne opasnosti, pravilo je jednostavno: ne pokušavati.
Šta roditelji mogu da urade?
1. Razgovarajte o sadržaju koji dete gleda, a ne samo o vremenu provedenom pred ekranom
Roditelji često postavljaju pitanje koliko vremena dete provodi na telefonu, ali je podjednako važno znati šta tokom tog vremena gleda.
Pitajte dete koji su izazovi trenutno popularni, šta mu je zanimljivo i da li je videlo nešto što mu deluje neobično ili opasno.
Razgovor ne mora da počne upozorenjem. Ponekad je dovoljno jednostavno pitanje:
"Šta misliš, da li je ovo zaista bezbedno ili samo tako izgleda na snimku?"
2. Nemojte ismevati dečju potrebu da bude prihvaćeno
Rečenice poput "Kako možeš da budeš toliko naivan?" ili "Samo budala bi to uradila" mogu zatvoriti prostor za razgovor.
Dete koje se plaši osude teže će priznati da je i samo razmišljalo o nekom izazovu ili da ga drugari nagovaraju da učestvuje.
Umesto toga, pokušajte da razumete šta mu je u toj situaciji važno.
3. Vežbajte odbijanje kroz svakodnevne situacije
Sposobnost da kaže "ne" ne razvija se tek onda kada dete naiđe na opasnost.
Ona se gradi mnogo ranije, kroz svakodnevne situacije u kojima dete uči da ima pravo na sopstvene granice, mišljenje i odluke.
Možete zajedno vežbati odgovore koje bi moglo da upotrebi:
- "Neću, nije mi zanimljivo."
- "Ne želim da rizikujem."
- "Radite vi šta hoćete, ja neću."
- "Hajde da smislimo nešto drugo."
Detetu nije potrebno savršeno objašnjenje da bi odbilo nešto što mu ne prija.
4. Objasnite da prijavljivanje opasnosti nije tužakanje
Jedna od važnih poruka iz školskog obaveštenja jeste poziv učenicima da opasne situacije prijave nastavnicima, roditeljima, pedagozima ili psiholozima.
Deca često oklevaju da potraže pomoć jer ne žele da iznevere prijatelje ili budu označena kao tužibabe.
Zato je važno objasniti razliku između prijavljivanja bezazlenog ponašanja i traženja pomoći kada je nečija bezbednost ugrožena.
Prijaviti opasnost ne znači izdati prijatelja. To može značiti zaštititi ga od ozbiljne povrede.
5. Dogovorite pravilo: "Uvek možeš da mi kažeš"
Dete treba da zna da može da se obrati roditelju čak i ako je već napravilo grešku.
Ako je učestvovalo u nekom izazovu, poslalo snimak ili se našlo u situaciji koja ga plaši, strah od kazne ne bi trebalo da bude razlog da to sakrije. Roditeljska reakcija u takvim trenucima može odlučiti da li će dete sledeći put potražiti pomoć na vreme.
To ne znači da ponašanje neće imati posledice, već da bezbednost i podrška moraju biti na prvom mestu.
6. Postavite jasna pravila korišćenja društvenih mreža
Razgovor je važan, ali nije zamena za roditeljski nadzor primeren uzrastu.
TikTok je namenjen korisnicima od najmanje 13 godina, uz dodatna ograničenja za mlađe korisnike i razlike u pravilima zavisno od zemlje.
Kod mlađe dece posebno je važno voditi računa o tome kojim sadržajima pristupaju, uključujući video-snimke koji se mogu pojaviti i izvan same aplikacije.
Kod starije dece i adolescenata korisno je zajedno pregledati podešavanja privatnosti, mogućnosti ograničavanja sadržaja i pravila deljenja snimaka.
Ipak, nijedna tehnička zaštita ne može potpuno zameniti odnos poverenja između roditelja i deteta.
Kada dete kaže: "Ali svi to rade!"
Ova rečenica poznata je gotovo svakom roditelju.
Iako može zvučati kao običan pokušaj opravdavanja, ona otkriva nešto važno: detetu je mišljenje vršnjaka značajno.
Umesto odgovora "Baš me briga šta drugi rade", pokušajte da razgovor usmerite na samostalno donošenje odluka.
Pitajte ga:
- "Da li nešto postaje bezbedno samo zato što to radi mnogo ljudi?"
- "Da li bi pravi prijatelj želeo da se povrediš?"
- "Šta bi mogao da uradiš ako svi pristanu na nešto, a ti ne želiš?"
Cilj nije da dete nauči da se plaši svega novog, već da razume da popularnost nekog ponašanja nije dokaz njegove bezbednosti.
Kako reagovati ako saznate da je dete učestvovalo u opasnom izazovu?
Najvažnije je prvo proveriti da li je dete bezbedno.
Ako postoji sumnja na povredu, gušenje, trovanje ili drugu ozbiljnu posledicu, potrebno je odmah potražiti hitnu medicinsku pomoć, čak i ako dete u početku deluje dobro.
Kada je neposredna opasnost isključena, razgovarajte o tome šta se dogodilo, ko je učestvovao i zbog čega je dete odlučilo da prihvati izazov.
Izbegavajte javno posramljivanje i impulsivne reakcije koje mogu dovesti do toga da dete ubuduće krije slične situacije.
Ako su u izazovu učestvovali i drugi učenici ili postoji mogućnost da se opasno ponašanje ponovi, obavestite školu.
Posebno je važno da se opasni snimci ne dele dalje iz radoznalosti ili kao upozorenje, jer i takvo širenje može doprineti njihovoj popularnosti.
Najvažnija zaštita nije zabrana, već sposobnost da dete zastane i razmisli
Ne možemo kontrolisati svaki sadržaj koji će dete videti, svaki razgovor koji će voditi sa vršnjacima niti svaku situaciju u kojoj će se naći.
Ali možemo uticati na to kako će razmišljati kada se suoči sa pritiskom da uradi nešto opasno.
Možemo ga naučiti da preispita ono što vidi, da razume da broj pregleda nije merilo vrednosti, da prijateljstvo ne podrazumeva dokazivanje i da hrabrost ponekad znači upravo odustajanje.
U upozorenju koje je upućeno učenicima jedne beogradske škole nalazi se i poruka koja bi mogla da bude polazna tačka za razgovor u svakoj porodici:
"Čuvajte svoje drugare."
Možda je upravo to najvažnija lekcija koju deca treba da nauče o opasnim izazovima.
Nije hrabrost uraditi sve što društvo očekuje.
Hrabrost je umeti reći "ne", zaštititi sebe i pomoći drugome da ne napravi grešku čije posledice mogu biti ozbiljne.
U galeriji ispod pogledajte i savete psihologa o odgajanju dece:
BONUS VIDEO:
Izvor: Detinjarije/Yumama