Klinci od 10 godina koriste mreže, posledice su jezive: "Frulaš odvodi decu za koju mislite da sede pored vas"

Društvene mreže mogu da budu zabavne i korisne, ali i opasne, naročito za decu. Roditelji su često rastrzani između te ideje i rečenice "ali, svi imaju društvene mreže", zbog čega nisu sigurni kada je vreme da dete otvori profil na mrežama. O ovoj temi su u emisiji "Jutro" na TV Prva govorili IT konsultant Vojislav Rodić i dečja psihoterapeutkinja Snežana Anđelić.

Odgovarajući na pitanje kada je po njenom mišljenju pravo vreme za otvaranje profila na društvenim mrežama, psihoterapeutkinja kaže: "Pre 13-14 godina mislim da to realno ne treba nikome", a naglašava i da je nakon toga jako važno kako se profil otvara, šta se tu objavljuje, šta se s tim radi... Upozorila je i na otvaranje lažnih profila, koje je veoma opasno za decu.

"Jedna klijentkinja, devojčica, ozbiljno ima problema zbog tih kontakata preko mreža, svi oni komuniciraju isključivo tako, imaju po nekoliko profila. Vi imate neki pravi profil, pa onda lažni profil, pa je neko njoj otvorio neki lažni profil, a onda sad komentari stižu tamo, sad je ona zabrinuta šta se na tom njenom lažnom profilu dešava? Znači, to je jedna ozbiljna patologija za dete. Jer neko, taj dečko je verovatno meni otvorio i šta je on sad tu postavio? Znači, mi stvaramo jedan ozbiljan pritisak na decu i to može da se odrazi vrlo negativno na njihovo mentalno zdravlje".

Neke društvene mreže imaju zabranu, odnosno korisnici moraju da imaju najmanje 15 ili 18 godina da bi otvorili naloge na mrežama, a IT konsultant Rodić je pojasnio da li se i kako vrši ta kontrola.

"Kada vam preti kazna od 50 miliona dolara, onda ćete da razvijete alate jer se radi samo o novcu. I drugo, kad kažete društvena mreža, i uvek kažem takozvana društvena mreža, njen smisao, to je u stvari industrijsko ribarenje ljudskih duša. Što mlađih, to boljih. Jer dok roditelji sede, deca su pored njih, nisu tamo negde gde su rekli da će biti, a možda su i otišli negde drugde, nego su im na oku, a ostali su negde daleko, gde ih je frulaš iz Hamelina već odveo. Sećate se te bajke iz 13. veka? Znači, u jednom nemačkom gradu, u Hamelinu, pojavio se ogroman broj pacova. Tad se postavila veza između pacova i kuge. Oni su angažovali i frulaša, koji će muzikom da ih odvede iz grada. On ih je sve odvojio i sve su se podavili u reci. Onda je on došao i rekao gradskim ocima, bite calen. U Nemačkoj. Oni su rekli, u, pa, nama to sad izgleda puno. A on je rekao, 'je li tako?' Sutra je došao i odveo sto tridesetoro dece. Istraživanja pokazuju da tu čak ima izgleda i neke realne osnove, da tu nije samo bajka. E, taj frulaš odvodi vašu decu za koju vi mislite da mirno sede tu pored vas,oni su negde drugde. Oni su u svom svetu. I vi kad kažete, roditelji kad kažu, oni imaju neki svoj paralelni svet. Ne, za njih vi ste u paralelnom svetu, to je njihov svet".

"Svi imaju, želim i ja"

Bez obzira na to što roditelji znaju da društvene mreže zaista mogu da opasne, nije nimalo laka situacija kada dete dođe i tvrdi "svi imaju naloge na mrežama, samo ja nemam". Jer, nijedan roditelj ne želi da mu dete bude izolovano od vršnjaka.

"Znate, ja sad gledam moju unuku koja uporno pokušava da obradi celu porodicu da dobije telefon. Ali to je ono 'svi imaju'. Ja sam jedina na ovoj planeti. Svi oni, a ja. I onda ti se stvarno zabrineš kao 'jadno, moje dete je ugroženo.' Ali znate u čemu je stvar? Proverite, sva deca pričaju isto. Ja sam to shvatila. Svi oni pričaju tu istu priču roditeljima. Drugo, mi kao društvo, postoje roditelji, naravno, oni su tu glavni likovi, ali mi kao društvo kreiramo vrednosni sistem po kojima će se rukovoditi i ti roditelji i ta deca. Šta mi to plasiramo? Kako mi kao škola, kao društvo, kada bismo mi svi osudili, kao ovde što kaže 'svi imaju pa moram i ja', kada bi mi rekli 'niko nema, pa nećeš ni ti', što znači da bi morali roditelji udruženo da imaju isti pravac, isti vrednosni sistem i da kažu pre 14-15 godina dete nećeš prići nikakvim, znate, ni društvenim mrežama, ni telefonima, ni bilo čemu drugome".

Šta deca gube dok su na društvenim mrežama

"Ono što ja prepoznajem da je posledica, prvo je otuđenost, usamljenost, depresija. Ja sve više imam dece sa potpunim osećajem, znate onaj osećaj da lebdite, nemate ono uzemljenje, nemate osećaj prisutstva sebe u sopstvenom životu. To je večito to neki oblak u kome vi jeste i niste i tu ima svega i nema ničega. Znači, to je ozbiljna patologija.
Ta deca će kasnije kao odrasli ljudi imati puno problema u ostvarivanju kontakta, u rešavanju konflikata, u deljenju sebe sa drugima, to gledanje u oči, kreiranje kontakta. Znači, mi bukvalno pravimo decu koja nisu utemeljena, stabilna u sopstvenim životima. I onda kad naiđe kriza, kad vi imate takvo dete koje vam je tako u nekom poluvirtuelnom oblaku, kada naiđe kriza šta se desi? Oni se dekompenzuju, oni se raspadnu. Zato je nama psihijatrija puna dece koja imaju ozbiljnih problema da rešavaju čak najbazičnije stvari. A drugo, gubimo element lekovite zajednice, znači da mi sedimo, pričamo. Vi kad pustite petoro, šestoro dece da se igraju, oni sve ispričaju jedni drugima, oni su ventilirali, oni su tu, znaš, meni, tebi, ovo. I tinejdžeri imaju prirodnu potrebu da to rade. To je u skladu sa njihovim psihološkim razvojem. Znači, samo da ih pustimo da Oni kad uzmu telefon, to se menja", kaže psihoterapeutkinja Anđelić, pa dodaje:

"Oni ono što bi prirodno radili u kontaktu jedan sa drugima, sećate se ono nekada ispred zgrade, stalno čujete graju. Ono, klinci non-stop pričaju do ponoći, samo mame koje viču sa terasa, hoćeš li ići kući. Znači, taj element njima nedostaje. Da imaju društvo sa kojim će fizički biti prisutni, imati taj kontakt očima o kojem pričate, a taj kontakt je lekovit. On je onaj koji ohrabruje, koji... Znate, ima tu svega, konflikta, tu se oni čeliče, ali stvaraju socijalnu inteligenciju, emocionalnu inteligenciju, jačaju sebe kao ličnost, uče empatiju, da pomažu jedni drugima, plaču jedni drugima na ramenu. I tu, u tom životu ispred zgrade se u stvari dešava jedan lekovit proces za decu, ne može vama to da zameni društvena mreža".

"Kada ste videli dve glave iznad jednog ekrana, da neko vidi nešto pa da kaže, pokaže video, ne, on šeruje. I svi u stvari sede zajedno, ali u stvari svako gleda u svoj ekran", dodaje stručnjak Rodić.

Roditelji moraju da budu primer

I mame i tate koriste telefone, zbog čega je važno da se i mi potrudimo da budemo bolji primer deci, a evo šta kaže Rodić, kako to da uradimo.

"Kad pričamo o zabranama ili ograničenjima, ja uvek govorim o regulisanju, dogovornom regulisanju, šta se za šta koristi u kojim vremenskim intervalima. Prvo roditelji moraju da osmisle, pre nego što, na primer, uvedu zabranu kao kaznu, što je krajnje neefikasno, a šta ćete sa slobodnim vremenom? Ako neko provodi šest sati dnevno zagledan u ekran, okej, neka se oslobodi, neka se svi, lakše im je kada se svi odreknu, onda je mnogo lakše, oni su u grupi. Ali šta sad sa tim vremenom? Kako smo prepopunjavali to vreme?".

"Mi smo mečka koja stalno igra i deca gledaju u nas"

U vezi sa tim slobodnim vremenom koje deca imaju ako ne gledaju u telefone, nameće se pitanje da li roditelji treba da ih organizuju ili da puste da im bude dosadno.

"Pa znate, kad kažemo dosadno, zašto je deci dosadno? Zato što mi od bukvalno bebe pa nadalje ih samo animiramo.Mi smo ta, što ja zovem, mečka koja stalno igra i deca gledaju u nas. Nema toga 'igraj se sa drugom, igrajte se zajedno'. Ja gledam, sad imate čitav ovaj, pošto sam sad baka male bebe i onda gleda moja ćerka te informacije. Znate, sad radite ove vežbe sa bebom, ono se tek ispililo. Znači, radi se o tome što mi već imamo instrukcije, dobijamo konstantno sa tih raznih strana, i znate, sad bebi treba ovo, sad bebi treba ono, sad treba da radiš ovo. Znači, mi se učimo da stalno nešto animiramo. I onda naravno kad vi imate neko dete od 10 godina, ono ovako stoji i kaže meni je dosadno, jer je naučilo da animacija dolazi spolja, da ne izlazi iz njega, da ne kreiraju svet oko sebe", zaključuje dečja psihoterapeutkinja.

BONUS VIDEO: