Majka jednog sina znala je da je oduvek želela da bude mama, ali kaže da je bila odlučna da bude „prekidač ciklusa“ i da koristi manje suprotstavljen stil roditeljstva nego što je videla od svojih roditelja ili od drugih roditelja oko nje. Ona kaže: „Od samog početka sam uvek želela da budem zaista svesna u svojim roditeljskim odlukama. Bio sam samohrani roditelj od samog početka i, budući da sam starija, sa više životnog iskustva, mogla sam više razmišljati o tome kako i zašto ljudi rade stvari.'
Deo njenog roditeljskog stila uključuje davanje primera da pokaže Frediju kako treba da se ponaša .
„Na primer, ako je Fredi kao mali gurnuo drugo dete na igralištu, mogla bih da rešim situaciju mnogo brže dok bih istovremeno modelirala ponašanje koje sam želela da Fredi oponaša“, kaže Rejčel.
'Uskočila bih i rekla drugom detetu: „Oh, izvini, draga moja, da li te je gurnuo? Mora da si se zbog toga osećala veoma tužno. Dozvolite mi da ti pomognem da ustaneš”.
„Fredi bi posmatrao moj primer i naučio da se ponaša prihvatljivo u toj situaciji – umesto da bude primoran na neiskreno izvinjenje. Verujem da deca ne razvijaju sposobnost da osete empatiju do oko sedme godine, tako da je Fredi morao da uvidi na šta mislim. Fredi ne daje lažna izvinjenja, takođe mu nisu potrebna izvinjenja da bi prevazišao problem i razume razliku između pravog i lažnog izvinjenja. Naterati dete da oseća stid nikada nije korisna emocija i kontraintuitivno je u odnosu na ono što roditelji žele da postignu.“
Slično tome, Rejčel takođe veruje da njenog sina ne treba terati da kaže 'molim' ili 'hvala'. Ona kaže: „Kada je Fredi bio mali, bili smo u poseti prijatelju kada je tražio još hrane. Moj prijatelj mu je isekao komadić hleba, ali mu ga nije dao osim ako ne bi rekao molim te. Bilo je toliko pogrešno uskraćivati hranu detetu, pa sam se zaklela da se neću tako ponašati. U mojoj ulozi roditelja, postoji mnogo stvari koje moram da mu obezbedim, a hrana je jedna od njih – neću ga terati da moli za to.“
Rejčel kaže da postoje načini da njen sin kaže hvala, a da to ne kaže.
„Ako svojim nećakinjama dam poklon i njihova lica se ozare i budu pune uzbuđenja zbog toga, to je bolje „hvala“ od bilo koje bljutave floskule. Ne znam zašto se toliko vezujemo za reči."
Uprkos tome što nije prisiljavala svog sina da izgovori određene reči, Rejčel ceni to što je Freddi mogao da izrazi kako se oseća. Od malih nogu, mama i sin su otvoreno razgovarali o emocijama. Kao rezultat toga, kaže Rejčel, Fredi je u stanju da artikuliše svoja osećanja, umesto da postane frustriran ili da mu je teško razumeti svoje emocije i nositi se sa njima.
Ona kaže: „Fredi mnogo nastupa na sceni. Zna da je osećaj koji dobije u stomaku pre izlaska uznemirenosti ako je u školi, što je interesantno jer uzbuđenje i nervi mogu da se pojave na veoma sličan način u ljudskom telu.'
Za Rejčel, roditeljstvo je timski rad – između nje i njenog deteta.
„Nema hijerarhije u našem odnosu“, kaže ona. „Radim stvari koje treba da radim kao roditelj, kao što je da Fredi bude zdrav i bezbedan, ali ne mislim da sam bolja od njega. Umesto toga, idemo kroz život zajedno. Razumevanje emocija takođe znači da može da me opomene ako sam nerazumna jer sam umorna, gladna ili predmenstrualna. I uvek je u pravu!
Fredi i ja imamo veoma blizak odnos i ako se osećam preopterećeno, objasniću mu da mi treba malo vremena. Sada je počeo da uči od mene, reći će mi da li mu treba prostor ili će vežbati tehnike dubokog disanja. Pokušala sam da ga naučim da je u redu da zabrlja, važno je da stvari ponovo ispravi i da ću ga voleti bez obzira na sve.”
Dok Rejčel ostaje pri svojim metodama roditeljstva, ona kaže da drugi roditelji jasno stavljaju do znanja da se ne slažu sa njenim idejama.
Ona kaže: „U parku bi roditelj mogao prilično pasivno-agresivno reći svom detetu da im je žao što Fredi nije mogao da im kaže hvala. Ne vidim nikakvu potrebu za tim, u stvari, to je grublje od bilo kakvog ponašanja koje je Fredi pokazao. Ali često dobijam komplimente za Fredijevo ponašanje. Ljudi uvek kažu kako se on dobro ponaša i lepo je vaspitan, pa mora da radim nešto kako treba. Moja želja za Fredija je da izraste u odraslu osobu koja je zaista srećna, zaista zanimljiva i razume svoje emocije i nadam se da će moj roditeljski izbori samo doprineti njemu. Želim da ima alate neophodne da izraste u dobro zaokruženu odraslu osobu, a ne da mu to samopouzdanje izbijem još kao detetu.”
(Yumama/J.D.)
BONUS VIDEO