- Psihoterapeutkinja upozorava da pitanja 'Ko je prvi počeo?' i 'Ko je to uradio?' mogu da raspiruju rivalstvo među braćom i sestrama.
- Umesto da budu sudije, roditelji treba da budu posrednici i da decu usmere ka zajedničkom rešenju.
Odrastanje sa braćom i sestrama je zaista jedna od najvećih životnih prednosti jer kroz taj odnos deca spoznaju jednu posebnu vrstu ljubavi, ali i dosta uče o međuljudskim odnosima. Iako je roditeljima u mnogim situacijama zaista toplo oko srca kada gledaju kako se njihova deca međusobno slažu, vole, pomažu, podržavaju, ima i mnogo onih situacija kada se braća i sestre ponašaju maltene kao neprijatelji jedni drugima.
Takve situacija, koje podrazumevaju česte svađe, otimanja oko igračaka i drugih stvari, pa čak i vređanja, češća su dok su deca manja, a kasnije kako odrastaju, njihov odnos postaje mnogo mirniji, ukoliko je od detinjstva napravljena dobra podloga za to.
Od roditelja u velikoj meri zavisi kakve će međusobne odnose imati njihova deca, a oni ponekad nisu ni svesni da su baš oni ti koji raspiruju rivalstvo među braćom i sestrama.
Roditelji ponekad nesvesno podstiču rivalstvo među decom
Prema rečima stručnjaka, neke stvari koje roditelji govore mogu dodatno da raspire sukobe među decom.
A sve se svodi na jedno pitanje koje smo, verovatno, svi izgovorili bezbroj puta.
- "Ko je to uradio?"
- "Ko je prvi počeo?"
Dečja i adolescentna psihoterapeutkinja Hejli Rajs iz Slajga u Irskoj, u videu objavljenom na Instagramu, objasnila je zašto ovakav pristup može da bude kontraproduktivan kada pokušavamo da rešimo svađu među decom.
Kada postavimo ova pitanja, objašnjava ona, zapravo pozivamo decu da nam, poput malih advokata, iznesu svoje argumente i dokažu ko je kriv.
A roditelj se tada pretvara u sudiju i porotu.
Prema njenim rečima, takva uloga dugoročno može da iscrpi celu porodicu, ali i da dodatno okrene decu jedno protiv drugog.
Kako pomoći deci da umesto svađe pronađu rešenje?
Šta roditelji mogu da urade drugačije? Savet psihoterapeutkinje je da odustanu od uloge sudije i preuzmu ulogu posrednika koji pomaže deci da sama pronađu rešenje.
Umesto da presuđuju ko je kriv, roditelji mogu da vrate odgovornost deci i pitaju ih:
"Šta ćemo sada da uradimo, deco?"
Ako žele da nastave da se igraju, da uživaju u zajedničkoj aktivnosti ili da nastave da koriste istu igračku ili gledaju televiziju, deca će, uz malo prostora i podrške, često uspeti da pronađu rešenje.
Kada im dozvolimo da učestvuju u rešavanju problema, umesto da samo čekaju da roditelj odluči ko je u pravu, pomažemo im da razvijaju važne životne veštine.
To podrazumeva da nauče da sagledaju situaciju iz tuđe perspektive, razmisle o svojim postupcima, pregovaraju i zajednički rešavaju probleme.
Kako objašnjava Rajs, vremenom će deca sve bolje usvajati ove veštine, pa im roditeljska pomoć neće biti potrebna svaki put kada dođe do sukoba. Moći će samostalno da se dogovore i pronađu rešenje.
Cilj nije da među decom nikada ne bude svađa, već da nauče kako da se sa nesuglasicama nose na zdraviji način.
U galeriji ispod pogledajte i najlepše citate Duška Radovića o odrastanju:
BONUS VIDEO:
