- Preosetljivo dete nije razmaženo: roditelji treba da priznaju emocije, a ne da ih ućutkuju ili umanjuju.
- Važno je da dete razlikuje grešku od lične vrednosti i da uči kako da se smiri, prepozna uzrok i traži rešenje.
- Ne treba uklanjati svaku neprijatnost, već postepeno jačati dete i učiti ga kada mu je potreban odmor.
Neka deca mnogo intenzivnije doživljavaju buku, gužvu, promene planova, kritiku ili sopstvene greške. Brzo se uznemire, teško podnose neprijatne situacije ili se povuku kada im nešto ne ide.
Ali visoka osetljivost ili kako je mnogi zovu preosetljivost - nije mana. Takva deca često primećuju detalje koje drugi ne uočavaju, veoma su pažljiva prema osećanjima drugih i mogu biti izuzetno posvećena onome što ih zanima.
Problem nastaje kada dete ne zna šta da radi sa snažnim emocijama. Zadatak roditelja zato nije da ga "očvrsne", već da mu pomogne da nauči da prepozna svoje stanje i pronađe način da se sa njim izbori.
1. Preosetljivo dete ne treba ućutkivati: Prvo priznajte njegove emocije
"Nije to ništa", "Nemoj da preteruješ" ili "To je samo test" odraslima mogu zvučati bezazleno, ali detetu ne pomažu.
Umesto toga, pokušajte da prepoznate i imenujete ono što vidite:
- "Deluje mi da si se baš rastužio jer nisi stigao da završiš zadatak."
- "Vidim da ti je bilo teško kada te je učiteljica opomenula pred svima."
Na ovaj način dete uči da prepoznaje sopstvene emocije. Kasnije će lakše moći da kaže: "Umoran sam i zato više ne razumem", umesto da zaključi: "Ništa ne razumem".
2. Naučite dete da razlikuje "teško mi je" od "ja to ne mogu"
Kod osetljive dece jedna greška lako može da preraste u zaključak: "Ja sam glup/a" ili "Meni ništa ne ide".
Umesto da odmah pokušate da ga ubedite da je pametno i sposobno, postavite nekoliko jednostavnih pitanja:
- Šta ti sada nije uspelo?
- Kada je postalo teško?
- Šta već umeš?
- Šta možeš da pokušaš drugačije?
Tako dete uči da grešku ne doživljava kao dokaz da sa njim nešto nije u redu, već kao informaciju o tome šta još treba da nauči.
Dobra porodična poruka može biti: "Ne bavimo se time kakav si ti, već onim što se dogodilo i kako možemo da rešimo problem."
3. Kako pomoći detetu da se smiri kada ga emocije preplave?
Osetljivo dete može veoma brzo preći od nervoze do plača ili od straha do potpunog odustajanja. Zato je korisno da nauči jednostavan redosled:
Smiri se → prepoznaj osećanje → otkrij uzrok → odluči šta dalje.
Ovu vežbu najbolje je praktikovati kada dete nije već uznemireno.
Na primer:
- "Ljuta sam."
- "Zašto?"
- "Zato što ne mogu da uradim zadatak."
- "Šta možemo da probamo?"
Možda je rešenje da dete pokuša ponovo, zatraži pomoć ili napravi kratku pauzu.
Kod snažnih emocija nije trenutak za duga objašnjenja i predavanja. Prvo treba vratiti osećaj sigurnosti i smiriti dete, a tek onda razgovarati o tome šta se dogodilo.
Jedna jednostavna tehnika: "mapa osećaja"
Za decu stariju od šest godina možete probati kreativnu vežbu. Dajte detetu papir i bojice i zamolite ga da nacrta kako se određena emocija oseća u telu – gde oseća knedlu, toplotu, drhtanje ili prazninu.
Neka koristi boje i oblike koje želi. Zatim može da promeni crtež tako da mu deluje mirnije.
Cilj nije umetnički rezultat, već da dete kroz crtež nauči da prepozna i reguliše ono što oseća.
4. Ne uklanjajte svaku neprijatnost iz detetovog života
Ako detetu smeta buka ili se plaši novih situacija, prirodno je da poželimo da ga zaštitimo. Ipak, ako stalno uklanjamo sve što mu je teško, ono ne dobija priliku da nauči kako da se nosi sa izazovima.
Zato je bolje postepeno povećavati težinu situacije.
Na primer, dete koje se plaši javnog nastupa prvo može da govori pred roditeljem, zatim pred jednom bliskom osobom, potom pred manjom grupom i tek na kraju pred celim odeljenjem.
Tako stiče važno iskustvo: "Bilo me je strah, ali sam uspeo." Upravo takva iskustva grade samopouzdanje i otpornost.
5. Naučite dete da prepozna kada mu je potreban odmor
Kako odrasta, dete treba postepeno da preuzima odgovornost za sopstveno stanje.
Umesto da kao roditelj kažete: "Vidim da si umoran, otkazujemo sve", pitajte: "Kako se sada osećaš i šta bi ti pomoglo?"
Zajedno možete da napravite spisak stvari koje detetu pomažu kada je pod stresom:
- treba mi tišina;
- želim kratku pauzu;
- lakše mi je kada zadatak radim korak po korak;
- prvo želim da razumem uputstvo;
- prija mi da se malo krećem;
- ako ne razumem, treba da pitam.
Vremenom dete počinje samo da prepoznaje kada je preopterećeno i da bira strategiju koja mu pomaže.
Nemojte detetu stalno govoriti: "Ti si jednostavno preosetljiv/a." Iako je rečeno s ljubavlju, ono to može početi da doživljava kao svoju manu.
Takođe, osetljivost ne treba da bude opravdanje za svako ponašanje. Emocije treba prihvatiti, ali granice i dalje postoje. Dete može da bude ljuto zbog poraza, ali ne sme da povredi drugoga. Može da se plaši testa, ali može postepeno da uči kako da se izbori sa tim strahom.
Cilj nije da dete postane manje osetljivo. Cilj je da nauči šta da radi sa onim što oseća.
Kada dete shvati da može da bude tužno, uplašeno ili preopterećeno, a da ipak može da pronađe način da nastavi dalje, napravilo je veliki korak ka emocionalnoj otpornosti i samostalnosti.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
U galeriji ispod pogledajte i savete psihologa o odgajanju dece:
BONUS VIDEO:
